Милана Јањичић: Две песме

НЕ ЗАЛАЗИ У МОЈ СВЕТ

Моја душа настањује два света. 

Први нисам бирала и нисам вољно овде, 

други сам створила као што Бог 

створи небеске своде.

Не залази тамо јер откинућу ти 

део душе, ма каква она била. 

У одсјају твога лика угледаћеш 

сопствени понор. 

Зашто си уопште дошао? 

Ако ме тражиш, реци ми: 

Ко је још видео ветар? 

Моја душа припија се уз риме и речи 

као Марија уз Христове ноге

ТАЛИСМАН

Заштити ме од урока и зла,

зађи у дубине у које још нико зашао није,

уђи у срца, читај им мисли.

У земљу мртвих се спусти,

питај их за тајне неоткривене нама,

питај их коме се моле и да ли их ране

тамо доле боле.

Хватај снове који путују изнад наших глава,

али не само када се спава.

Снове које сањају будни,

могу бити опасни и задивљујући.

Тамо иза мрака крије се велика тајна,

ја је не познајем.

Све су то путеви којима не могу проћи,

орнаменти мистике налазе се по њима.

Моја нога крочити не може,

али ти имаш моју душу

и носи је тамо.

Она ће осетити све, знаће

и ткаће песме лепше од јутарње росе.

Али, пази да је на том путу не изгубиш

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Милана Јањичић је рођена 4.  априла 1999. године у Врбасу. Завршила је основну школу "Вук Караџић" у Србобрану као и средњу школу "Све тозар Милетић" у Србобрану. Гимназија  – општи смер. Од малих ногу жели да у пише књижевност јер ју је мајка као  мању учила да чита, и гледа документарне филмове о писцима. Већина њих имала је болне приче на овај или онај начин, и кроз те приче, стихове и  прозу, научила је много о људима, осећањима и животу. 

    Песничка је душа, визионар као и сви они, али како каже слабија  на делу. Међутим, труди се и даје све од себе да најбољим могућим речима искаже оно што осећа и о чему размишља, а највише изнесе и подели своју бол са другима и тиме такне туђа срца. Покаже им да поезија учи, а највише од свега лечи као што би рекао Јован Јовановић Змај: "Где је бола, где је јада – песма снажи."  Једног дана би волела да постане књига, тј. да напише књигу. Јер  како каже пролазна је као и сви људи на овом свету, али оно што  напишемо, не пролази. Увек ће се наћи негде далеко у некој библиотеци књигакоју ће неко прочитати.

     Песме је почела да пише још у средњој школи, али их није  објављивала у јавност. Међутим, превазишла је страх захваљујући  једном дивном момку коме је посветила песму Њему, за њу  једна од најзначајнијих њених песама. Не воли о себи да прича, па  за крај може да се опише кроз стихове Сергеја Јесењина: "Ко сам?  Шта сам? Само сањалица коме око испи магле лет, и свој живот  узгред, тужна лица, ја проживех уз остали свет."

Тренутно живи у Србобрану.