ЦРВЕНЕ СУЗЕ
Катарина је рођена једног октобра давне четрдесет и шесте. Не зна ни сама Каја датум , нико јој није рекао. Мајка јој се породила негде у свињском обору надомак Пријепоља. Не зна Катарина ни ко јој беше отац. Мајка је замотала у мало вунено ћебе и бацила у јендек обрастао жбуњем. Само пуком срећом нашла је сеоска удовица Љубинка , чијег мужа стрељаше због народне издаје. Љубинка је данима плакала и обилазила улице , у нади да ће наћи макар нешто што је припадало њеном покојном мужу. Чула је како кмечи замотуљак у јендеку. Пришла је , видела дете, и побегла два корака уназад. Кад је схватила да је тоо живо право биће, начини корак напред. Преврну очима, прекрсти се, мада зна да би је покојни муж добро издеветао сада да је види да се крсти и узме мало живо створење умотано у крпу.
'' Зваћу те Катарина, као моја покојна мати ''- кроз сузе изговори Љубинка.
Ником није пријавила да је нашла дете у јендеку крај пута. Ујутру је спаковала своје ствари и нестала. Никада је нико није видео више у селу. Многи су нагађали да су и њу стрељали због мужевљевих радњи. Неки су причали да се удала за неког официра и отишла с њим далеко. Први снег те 46 ' је пао новембра, када мала Катарина напуни месец дана. Љубинка је нежно гледала како мали свет расте из дана у дан. Настанила се у малом селу крај Суботице. Мало уштеђевине које је имала јој је било таман да презими са Катарином. Чекала је пролеће да крене у сезонски рад . Катарина је расла а Љубинка је гледала са све већим жаром једне мајке. Размишљала је у себи '' Никад неће сазнати да јој ја нисам права мати ''. Љубинка је била права социјалистичка жена, веровала је у братство и јединство и клела се другом титом. Држала је слику старог изнад кревета. И кад би човек помислио да је она права другарица, у љој би прорадила крв њене покојне мати вернице и Љубинка би се кришом прекрстила да нико не види. Учила би је њена бака Вера а потом мати Катарина како да скупи три прстића и помисли на Христа и његову крв и прекрсти се својом малом руком.. Није то могло да нестане. Она је сада била другарица Љубинка, која није постила, није ишла у цркву, није славила славу и секла колач, али веровала је делићем своје душе у Бога који јоје је доказао да постоји тако што јој је донео малу катарину. Плашила се Љубинка божије казне, али је ћутала. Крила је све и од сваког. У малом селу на северу беше много других вера и народа. Сви су у Титовој држави били једно. Најогавнији јој беше Атила Мађар, који јој је украо три кокоши док је брала лубенце у надници. Мала Катарина је лежала у љуљци , док је Љубинка са вером у друга Тита радила за све паре. Сви су јој се дивили. Сељанима је причала да јој је муж умро од неке непознате болести. Није хтела да каже да је стрељан. Чувала је ту причу само за себе. Увече кад би легла, уморна од рада и прегорела од сунца, Љубинка је мислила на њега, на Маринка. Питала се шта је то урадио и кога издао да су морали да га скину. Није се много удубљивала, јер таман да мисли крену у неки непознат правац, мала Катарина би заплакала и Љубинка би устајала да је нахрани или пресвуче. Дао јој је газда Павел код кога је брала лубенице једну козу која ничему није служила. Љубинка је оберучке дочекала.
''Сад ћу ја тебе травом нахранити и
водом напојити, даћеш ти мени млека за моју девојчицу'' – причала је Љубинка
сама док је водила стару козу ка оронулој кући, коју јој додели месна заједница
на услугу. Увела је у двориште и везала за стари дуд.
''Ево, козице, за тебе водице'' – певала је жена као да се спремала за игру ластишом.
''Даћеш ти мени млека колико ујутру'' – била је уверљива Љубинка.
Набрала је бусен траве и нахранила стару отрцану козу. У том чу стару капију како се отвара. Газда Павел је био на вратима. Стари Чех који је био удовац је био широке руке и веома богат. Стално је додељивао сиротињи хлеба , меса, млека и новца... Одавно је изгубио сина у несрећи и сваки пут кад би дао некој сиротој души мало хране, наменио би свом јединцу..
'' Газда '' !- узвикну Љубинка ...
''Ја дошал да видим да л с'успела дотерат коза сама ''- Павел је једва натуцао српски.
''Јесам, газда, јесам, ' фала ти к'о брату''- зацрвенела се средовечна жена.
Љубинка беше жена у раним
четрдесетим. Била је веома лепа. Црна дуга коса јој је падала низ недра, а
она би је замотала два три пута у пунђу
која јој је чврсто стајала на глави. Имала је велике црне бадемасте очи ,
уплашене како каква срна. Нос прав и дугачак као у Римљанке. Кад би се нешто
уплашила или наљутила, напућила би своја велика уста и изгледала би као каква
снежна краљица у руским филмовима. Била је висока и мршава, са кошчатим раменима
и лепо извајаним рукама и бутинама. Била је веома привлачна сваком мушкарцу
који би јој се нашао у близини. Љубинки није било до љубави. Једину љубав коју
је тада гајила била је према малој Катарини. Сваки пут кад би потонула, жеља да
изведе девојчицу на прави пут била је јача од немира и понора који је вукао.
Откако јој је Маринко стрељан, није скидала црнину. Није јој душа тражила
друго.
Павел се заљубио у њу одмах чим је
угледао. Љубинка је , једноставно, била жена која је изазивала пожуду ничим изазвана.
Није тражила мушкарца, није тражила човека, није тражила ништа. Некако се те 47
' подразумевало да је много жена само. Неке су остале удовице у рату , неке су
згубиле мужеве после рата, али се о томе ћутало. Није било чудно што се једна самохрана мајка доселила у удаљено
војвођанско село.
'' Лубинка, прицал сам са
председником месна заједница, мозда би могла да ради ти у месна заједница. Да
даје потврда сељацима, да ставља пецат '' – сав срећан саопшти Павел Љубинки
ову вест. Трудио се сиромах на сваки начин да јој олакша живот. Отишао је
толико далеко да разговара са председиком месне заједнице да јој да запослење,
да не би више надничила и мучила се. Чим је стигла у село, налетела је на Павела. Одмах јој је као ратној удовици, који
никад није сазнао како је њен муж страдао, нашао стару кућицу са окућницом.
Одмах се средовечни мушкарац заљубио у младу удовицу.
''Ух, газда, да 'ћу ја то да умем '' – разрогачила се она.
'' Ја ти помоћи све, нема бринеш'' – утешио је он.
И тако је почела да ради у сеоској месној заједници. Издавала би потврде и лупала печате. Катарина би све време лежала у љуљци поред ње. Знала је Љубинка да Павел очекује нешто од ње, али срце јој није давало повратну информацију. Он је био за њу њен добротвор, њен газда Павел. Ништа више . Седео би он сатима с њом, док би она сељанима лупала печате, љуљао би малу Катарину и давао јој млеко из флаше да је умири. Знала је Њубинка да се очекивало од ње да се одужи газда Павелу. Није могла. Размишљала је ноћу док би успављивала Катарину, да ли би могла са њим... Замишљала је како је љуби по врату и спушта се све ниже и одједном би се тргла и почела страховито да тресе главом...
''Не, не могу, ма не могу'' – сама би прекоревала себе.
Једног јутра у месну канцеларију ушетао је непознани официр Лекић. Наочит, висок, црн, са црним брковима и снажном руком. Сви су гледали у њега и питали се шта ће такав један човек у мало место на северу. Љубинка је седела за столом и обмотавала пунђу , која јој се расплела док је вадила неке картонске кутије из магацина. Бела блуза јој се наквасила од зноја .
''Добар дан, официр Лекић ''-
гракну снажним гласом
''О, добар да, извините, молим Вас,
реците, шта Вам треба ''?- упита загонетно Љубинка
''Истражујем смрт Маринка Ристића
из Пријепоља, ви сте његова удовица , да ли сам у праву ?- упита он
Љубинку је само нешто пресекло.
Цело суботичко село је знало да је њен муж умро,не знајући од које болести.
Нико није знао да је Маринко стрељан јер је издао другове.
'' Не знам ја ништа '' – узврати жустро она и настави да удара печате .
Лекић јој приђе и снажним ручердама подиже вилицу. '' Нећу ти ја ништа , ја сам његов пријатељ, хоћу да знам ко га је убио и зашто ''- рече Лекић.
Љубинка одахну. '' Не знам'' –
тврдоглаво рече. '' Знам исто што и ти, да је неког издао, неког друга , неку
тајну и да је ликвидиран'' уздахну.'' Не
знам ни где му је гроб, бар да знам ,...'' . Сузе су јој наквасиле лице. Мајица
мокра од зноја сад беше мокра од суза које капљаху немилице.
'' Смири се, нисам хтео да те узнемирим''- погледа је он.
''Знам да нисте имали дете , откуд сада ћерка''- знатижељно упути поглед.
Љубинка настави да ради. Није хтела
да одговара на питања.
'' Дођи вечерас кад падне мрак у
сиву страћару код потока ''- рече. '' Испричаћу ти ''
Љубинка се сама себи дивила одакле смелости за такав чин. Нешто јој је било лепо крај срца. Одмах скрену мисли на потврде које је требало да изда сељанима.
'' Како је леп '' – помисли.
Пало је вече. Месец се помаљао и љубопитљиво посматрао тло. Љубинка је обукла белу ланену сукњу и белу ткану блузу, расплела косу и дуго је чешљала а онда умотала у густу плетеницу. Узела је мало меда и намазала уста. Катарина је спавала. Сва срећа да је била мирна тог дана.
Покуца неко. '' Напред '' – рече жена.
Лекић је ушао храбрим кораком напред. Сео је на столицу крај старог шпорета. Донео је килограм брашна, ваља се кад се долази први пут у кућу негде.
''Маринко је био мој полубрат. Ти ниси знала да он има брата по мајци. Зато су нам презимена различита. Нисмо се виђали годинама. Кад сам чуо да је убијен, одмах сам дошао. Тражио сам било какав траг, и једини траг који ме је довео јесте до тебе. ''-поче Лекић своју причу.
''Маринко је имао брата''- понављала је Љубинка у неверици.
Кад је коначно дошла себи, поче она своју причу- испричала је све што је знала, а знала је мало тога.
Рекла је да је сазнала да је Маринко знао неку војну тајну и да га је одред стрељао. Он је био у партизанима , нешто је рекао равногорцима. Није знала шта. Знала је само да је слика ђенерала Драже била на тавану све време, а Маринко је био у партизанској јединици. Није јој било јасно. Све је испричала Лекићу. Он је дуго посматрао.
'' Лепа си . Млада ...'' – погледа је онако испод ока.
''Ма какви лепа, а нисам више ни млада. Прошло је моје ''- бранила се Љубинка црвенећи.
''Дођи'' – приђе јој и загрли је снажном ручердом.
Љубинка је осетила како дрхти. Није скоро била у мушком загрљају. Приближио је уста њеним. Мирисала су на мед. Почео је да је љуби , и ти пољупци за разлику од замишљених пољубаца са газда Павелом су јој тако пријали. Потпуно се предала те ноћи. Катарина је спавала. Лежали су у кревету под прозором који је обасјавала месечина. Била је тако срећна. Захваљивала се Богу , иако дуго већ није ишла у цркву.
''Видимо се ''- устао је у рану зору.
''Па , куда ћеш , остани да ти спремим доручак'' – узврпољила се она.
''Морам да идем'' – рече Лекић и
оде.
Љубинка је била збуњена. Једна ноћ
са толико осећања. Неочекивани расплет догађаја. Није јој рекао да ће доћи у
месну канцеларију. Није јој рекао где је одсео. Ништа није знала о њему. Знала
је име ако је и то тачно. У глави јој је било милион питања.
''Шта сам урадила , божеее....'' – преиспитивала је себе.
Надала се да ће Лекић свратити код
ње на посао. Обукла је Катарину, нахранила и кренула пут месне канцеларије.
На путу је срела Павела.
'' Љубинка , јеси причала можда са
једним непознатим човеком ?'' – упита газда павел
Јесам, газда, причали смо... Он је из мог родног места , далеки рођак- лагала је.
'' О жено, па зар су ти убице рођаци ? Кажу да је овај потаманио пола партизана Пријепољског корпуса који су издали одред четницима- рече Павел.
Љубинка је осетила како јој се врти у глави. Избио је хладан зној. Мисли су се одједном рауле на сто комада. Само је осећала хладноћу и грашке зноја који су падали на пртену блузу. Погледала је у небо и поново позвала Бога. Овог пута јој је стварно била потребна подршка. Чврсто је стисла газда Павела, загрлила га је тако јака, да је средовечни човек осетио страшну збуњеност. Пустила га је и отрчала.... Трчала је колико је ноге носе... Сузе су капљале низ лепо лице младе жене...
У глави јој је одзвањала непозната песма. Није знала која , није знала речи, знала је само да је све непознато.
БУЛЕВАР
Старе трошне кућице које су у распаду миришу осебном свежином. Милина је проћи поред њих. Као да се Јатаган – мала вратила у Београд. Старе Београћанке испред својих старих кућерака мешају огромне шерпе са ајварима, пеку паприке и гледају који студент из провинције је нашао уточиште себи макар за месец дана.
Мачке са дугачким реповима се облизују око ватре и чекају моменат да дохвате које парче џигерице ако им газдарица баци. Трамвај удара јако по шинама и то је онај препознатљиви звук Београда који нема ниједан град у Србији више. Будити се у Београду је посебна чар. Чујете сирене бродова у луци, чујете клепетање тармвајских шина и гласове продаваца на улицама Булевара. Ако скренете десно или лево, у неку уличицу, упашћете у блато да ће вам ципеле бити замазане наредних десет дана. Булевар вас грли својом несебичном топлином. Кафанице са карираним столњацима поређаним на самој ивици окупљају уличне булеварске пијанице , које гледају и звиждућу за сваком девојком која туда прође. Волим Булевар. Волим га и као Булевар револуције и као Булевар краља Александра. Краљ Александар је краљ који је задужио много Југославију,заправо он је створио. Републиканци би рекли да није баш тако, а противници југословенске идеје да је то највећа грешка коју је направио. Неки би и оправдали догађај у Марсеју. Нема оправдања за тај октобар 1934. Кад бисте питали улице Булевара како би волеле да се зову, верујем да би свака пукотина изјавила да је револуција задојила и да је име које је носио право. Стари комунисти су били јако разочарани променом имена. Кад бисте залутали и наишли ан аокорелог социјалистичког милиционера, рекао би вам да сте у Булевару револуције. Слагао би вас не трепнувши. Булевар – колико љубави у том имену. Само звуци старог саксофона уличног булеварског певача одзвањају. Јутро је. Недеља.
