КОЛИКО
Колико вреде животи
Тек стасалих војника
Који ни не знају
За кога их дају
Док по крви браздају пилоти,
И не разликују невиног од безумника
Па јуришају и не стају
Колико вреди дечји
Мртвачки сандук
И од непресушних суза
Мокра мајчина блуза?
И старина, поштена, ником крива
Што без крова свога оста,
Док се смрт низ боре слива?
Када је и шта је доста?
Колико вреде недужне очи
Што са страхом у небо гледају
А немају зашто поглед оборити
Док им кривњу на леђа камарају,
А они ћутке своју немоћ вуку
Да једном неком приповедају...
Да ли барем боли Образ оне
Који својом силом шамарају?
НЕЗАБОРАВ
Како се лако свет поделио
На неке Ове и неке Оне,
На погрешне и праве.
Разум се давно с њега одселио
Али је оставио авионе
Да односе Оне главе.
Како лако ништа постаје Човек
Ако се нађе с погрешне стране
Невидљиве трновите жице.
Али незаборав овде опстаје довек
И само клија кô младе гране
На којим се гнезде нове птице.
СКЛАПАЊЕ СЕЋАЊА
Скупљам расуте делиће сећања
На твој мирис и на твоје речи
Које желе да ми уделе мрвицу мудрости
Која ће ми требати једном
За кад одеш да се не вратиш.
И тако, то моје сећање
Као разбијено огледало
Час ми лик одражава, час ме посече
А ја га упорно крпим и склапам
Да најзад буде целовито.
И добих слику, чудну и крњу
Која никад неће бити дивно огледало
Али, бар је срце начинило дуборез
На раму, које га држи да се не осипа.
И онда дуго стојим загледана у сећање
Коме недостају понеки дани и године
Кад си ми требао, кад сам ти се надала.
Но, што више сећање посматра мене
То ми очи мање виде пропуштено,
Само онај осми рођендан
На који сам мислила да нећеш доћи,
Али си позвонио у војничкој униформи
Вадећи из џепа зелено керамичко перо.
И тако, од свега, док се сећање и ја
Посматрамо и разумемо ћутке
У огледалу стоји слика мојих свећица
И у снег утиснутих трагова
Војничких чизама које одлазе.
Ето, склопих сећање разбијеног огледала.
СТРАНЦУ
Нисмо исти и нисам лепа за тебе.
Не цвркућем, не предем.
Ја у себи имам тоне преораних њива
Због којих домаћу погачу једем.
Знаш, на леђима чувам џакове шљива
Које су вредне руке сељака брале.
Ја сам слушала мудре напаћене старице
Кад би ми приповедале и савет дале.
Ја миришем на борову шуму
И у крви имам бакин чај од камилице.
Страдања недужних вазда имам на уму;
То је моја срж и то је моје лице.
Нисмо исти и нисам лепа за тебе.
НЕПОДНОШЉИВОСТ ИСТИНЕ
Неподношљивост живота
Се оплакује,
Неподношљивост губитка
На папир стаје
Неподношљивост лажи
Гребе и опстаје
Али проклета неподношљивост истине...
За њом ништа не остаје.
