Милица Благојевић: Его

Ваљам се по поду глумим жртву док наспрам мене крвари мој его,
Гледамо се очи у очи,
Он гаси се, ја будим се са страхом.
Нестало је дете моје,дете злодела,
Нестала је једина утеха у тешким удисајима и лаким издисајима.
Док покушавам да ухватим саму себе за руку,од проливене крви клизим себи из руку и падам у дно јаве,
Схватам да је сан био исувише сан да би ми се јава свидела.
Пресађујем себе и окивам руке да не крваре,да нови пут ми направе и врате у сан заувек.
...