МЛАДИ ОРАСИ
Волела је да једе младе орахе. Гулила би мрку кору од које су јој прсти били жути. Скрцкала би коштуњаву опну а онда кажипрстом и палцем љуштила танку опну. Бело месо ораха стављала би халапљиво у уста. Волела је тај осећај од ког јој је трнуо језик и пекли је крајници. Још незрео плод пуштао је своје помало опоре сокове. Могла је тако јести сатима одавале су је флекаве шаке које се нису могле изрибати.
У котарици би
љуске биле помешане са непоједеним плодовима. Било је то само њено царство
укуса, нико није марио за њега па га зато није боље сортирала.
Сатима би јој
било тешко прогутати и пљувачку а камоли нешто попити. Заспала би уз дрво поред
котарице неким умилним сном. Кецеља би јој накриво падала преко бокова. Мрави
би се низ дрво спуштали низ њену косу и руке ничим спутани.
Остала је сама
у тој сељачкој кући без образовања али је била интелигентна жена. Њених шака
сам се грозио кад ме помилује као комшијско дете. Биле су испуцале и никада
довољно опране.
Стегнуто бих
се осмехивао и климао главом на све што би рекла.
Волела је
младе људе баш као и младе орахе,и једни и други имали су тај опори од
неискуства а опет слатки од младости сок који је њеном пропуштеном животу
надокнађивао бар неку емоцију.
Знала је она и
да сам узмицао од њеног додира али је он био јачи и од здравог разума остареле
сеоске девојке.
Мој
неразвијени детињи мозак пратио је само чуло инстинкта и зато сам свраћао до
њене куће и гледао шта ради чак и кад је не бих видео у дворишту под њеним
великим дрветом.
Не знам чега
ми је више било жао кад је умрла или кад су исекли то дрво. Тек тад сам схватио
да су ми ови канадски дани узели и пола
душе.
Младих ораха
нигде нема за купити, можеш их јести само ако имаш своје дрво. Ту иза куће имам
три дрвета и плетене котарице из мог краја. Те котарице једва сам пренео преко
границе, њима овде није јасно зашто су ми толико посебне. Имам и пет тегли
ораховаче на прозору да полако зрију на сунцу. Само овде ни сунце није такво
али то је сад друга тема.
Зато је
канабис легалан и могу га приуштити себи кад год зажелим а онда су мириси и
звуци мог краја опет у мојој глави.
Тешка је
туђина, биљку мог краја често мењам с биљком њихове легалне доступности, и
ништа ми није горе него њој под оним дрветом.
Образован и
чистих руку упорно прљам кором ораха да не бих горе згрешио.
ЦРНО БЕЛИ ФИЛМ
Човек с брадом
живео је повучено. Сретала сам га тек понекад, увек у истој гардероби. Лето или
зима носио би јакну. Причало се по крају
да болује од шизофреније па су га се сви помало прибојавали. Не знам, мени се
лепо љављао. Увек би мало накренуо главу на страну као да се клања. Био ми је
симпатичан. Носио би кариран цегер за пијацу, никад пун, али би дневне новине
поваздан вириле из њега.Тог јутра кад се гомила станара скупила пред улазом,
нисам могла да се присетим кад сам га последњи пут срела. Јуче, пре два дана
или пре месец, можда два. Кажу да је нестао.Узалуд су му лупали на врата нико
се није одазивао. На послетку су уз полицију обили браву и није га било.Сазнала
сам да има старатеља, то му је старија сестра. Није крила да брине и да је
болестан.
Али њега није
било као да је у земљу пропао.
Убрзо сам
напустила групу и отишла у свој стан. У соби је било мрачно и тек кад сам
упалила светло спазих нешто црно иза завесе у дневној соби.Био је то брадати
комшија који ми је само кажипрстом показао да ћутим. Рекох му изненађујуће мирно :“Добро вече
комшија.“
Климнуо је
главом уобичајено.
Предухитрио је
моју реакцију питањем:"Јел отишла моја сестра, вратио бих се у свој стан?“
Сад сам ја
климала главом панично мислећи шта ћу
ако ипак не оде.
„Довиђења.“
,рекао је уз благи наклон и неприметно изашао из стана.
У два корака
стигла сам до врата и закључала обе браве.
Није ме
занимало шта се иза врата дешавало. Престрављена седох на софу са брадом међу
коленима. Одједном, видех да му је карирана торба остала иза завесе. Отворих је
и видех да је унутра писмо.
Поцепах нестрпљиво коверат и почех да читам.
„Поштовани
господине, ваша молба је прихваћена и можете допутовати у наредних месец дана.
Ваша мајка за живота је задужила наш центар и ми ћемо вам свесрдно помоћи док
се не снађете...
Срдачан
поздрав и до скорог виђења!“
Ништа ми није
било јасно, почех да се плашим да и приђем вратима а камоли изађем из стана.
Тишина је окупирала читаву зграду, могла сам чути сопствено срце.
Желела сам да
се ослободим цегера и писма, та жеља била је опсесивна.
Мислила сам
панично, али су ми све идеје биле подједнако неизводљиве, глупе и детињасте.
Зазвонио је
телефон. Мислим да сам поскочила од страха. Звоњава је парала тишину ко ножем.
Хало?, најзад
се јавих.
„Госпођице,
молим вас извините на сметњи, данас смо грешком у ваш стан убацили каскадера
уместо у неки други...“
Нисам више
слушала шта је глас са друге стране говорио, имала сам осећај да лудим.
Прекинула сам везу.
Некако се
довукох до врата отворих их широм али никога није било...
Зазвоних код
комшије с брадом да му вратим његов цегер али он ми показа свој који је био
окачен о чивилук у предсобљу.
Тужно се
вратих у свој стан вукући ноге у папучама.
Погрешан филм
за праву глумицу био је завршен.
Сутра ћу морати све да признам, знала сам то.
ЧУЛО СЕЋАЊА
На клупи у
малом парку седе просјак, тинејџер и уплакана девојка. Не познају се. Просјаку
је та клупа кућа. Тинејџер је сео са ранцем на леђима, забринуто држећи главу у
шакама. Девојка има црвене печате по лицу а очи су јој влажне од суза.Ово је
једина клупа у парку, зато су се сви нашли ту. Просјак се са својим кесама
скупио у крај клупе.То се зове гостопримљивост! Свако је обузет својим бригама
и не примећује друге. Седе и ћуте. Вече је лепо, ранојесење. Још увек је топло,
али би се по сувом лишћу и боји неба
рекло да је позна јесен. Дивно мирише на суво лишће и рани дах снега
који ће тек падати.Сетих се да их сликам. Нису ме приметили јер сам била преко
пута код дрвета и чекала другарицу која је каснила.Први је устао тинејџер
спреман да крене, девојка се у том тренутку трже као да касни негде. Устаде и
она.
„Већ идете?!“,
запита просјак. Отишли су без поздрава, гадљиво га погледавши кʹо да нису
седели до мало пре заједно.
“Свратите
опет!“, довикивао је преко безубих вилица. Вече је носило ехо његовог гласа као
и одлазећих гостију. Отишла сам и ја са фотографијом у телефону.
Те ноћи дуго
сам гледала у њу, и што сам више гледала просјак ми је бивао све симпатичнији.
Његово лице имало је неку детињу неисквареност и чистоту у погледу, без обзира
што није имао ништа. Девојка ми се најмање допадала, имала је неку злурадост у
погледу и неко нестрпљење у рукама које је стезала као да нису њене. Бубуљичави
тинејџер ничим ми није привукао пажњу, ионако је тренутна слика свог тела и
душе која се у том периоду брзо мења. Поглед би ми са њега увек склизнуо на
просјака.Сутрадан сам га потражила на оној истој клупи. Био је тамо, мирно седео
и јео кифлу.Села сам у крај, а он ме је одмах понудио.
„ʹОћеш пола?“,
рече преко пуних уста. Узех и сумњиво погледах у онај одломљени крај. „Не бој
се!“, рече, „купила ми госпоја ту доле низ улицу има једна пекара.“ Загризла
сам халапљиво и тај први залогај ми је ширио рецепторе на непцима и горњој
површини језика. Не сећам се да сам нешто укусније скоро јела. Имало је мирис
свежег брашна са млина, мирис детињства.Тамо доле код цркве са картонском
кутијом испред себе свирао је дечак на виолини. Јасно сам препознавала
Штраусову мелодију “На лепом плавом Дунаву.“ Просјак се поклонио преда мном и
заплесасмо ту у сред парка са кифлама у устима. Било је дивно, плесали смо, све
док нас је звук носио. Мирисало је на пролазност. Затворих очи да некако
задржим тај тренутак.Сутра је пао први снег, покрио је клупу и трагове среће.
Само ми је мирис сећања парао мозак звуком.
ВЕЛИКИ СОКАК
Дан када су
монтирали семафор на великом сокаку био је за мештане наше варошице веома
значајан. Било је то баш на оном месту између парка и задруге, код румунске
цркве.
Са тог места
сви су хватали залет било да су возили мотор, аутомобил па чак и трактор.
Дошао је крај
турирању мотора и изненадној шкрипи кочница ако би неко истрчао на коловоз или
авлијанер баш туда намерио да пређе на другу страну великог сокака.
У близини је
била дрвена клупа где су увек седела бар два пензионера и контролисала проток
саобраћаја уз обавезан коментар " Ала јуру, занеле их дабогда!". Ако
би седео деда Липа Румун добацио би понешто на румунском и подигао штап високо
изнад главе. Обично је та реченица била
"Дуће драку", што би значило иди к' врагу, и враг их је
стварно носио низ наш сокак даље у околна села....
Сви су се
углавном обрадовали том семафору, јер признаћете није мала ствар добити
саобраћајну сигнализацију у вароши. То је као кад добију прво унуче у породици,
није оно ништа боље од осталих али се највећа пажња баш његовом рођењу
посвећује. Живот је текао уобичајено
једино се смањила бука на великом сокаку а то су углавном осетили они који су
живели око семафора и прозори им гледали баш на велики сокак.
Јошка, Мађар и
ја смо тог дана на бициклама кренули у долу, дуж пута па скренули
неасфалтираним сеоским путем до винограда где су преклани никли неки нови
чокоти што смо их укрштали са неким семеном из прека. Док смо ми били издвојени
, у центру код семафора одвијала се права драма.
Пијани возач
из Банатског Карловца ударио је у наш нови семафор и прецепио га на пола.
Окупио се онолики свет, нисам ни знао да има толико варошана док их нисам
угледао како се тискају у гомили, сутрадан кад су поставили слике на друштвеним
мрежама.
Толико света
није било ни кад је попа умро.
Оплакивали су
семафор к'о да је живо биће а њему су жице вириле као из трбуха. Нестало је чак
и струје у једној фази, у кућама ту
надомак цркве.
Чекали смо на
нов семафор сигурно неколико недеља. А онда се једног дана појави млад мајстор
у жутом прслуку.
"Добар
дан",
"Добар
дан" узвратише варошани...
"Зашто
вас нема толико дуго?, питао га је један од виђенијих, Мила Пера...
"Ја сам
се запослио пре недељу дана!" рече збуњено младић
"Аха,
рече Мила, "па јел' знате да нам монтирате ово сокоћало?", прешао је
на ствар уз осмех.
"Немам
вам ја никаквог искуства, ово ми је први терен!", рече младић да се
оправда.
"Зашто су
вас онда послали овде?"
"Нема
других мајстора, морао сам ја доћи", рече младић нестрпљиво.
"Али, не
знате да поправите семафор?!", сад је Мила био очајан
"У селу
нема семафора!", рече младић и безобразно се искези.
"Ово није
село!", бранио је Мила нашу варош
"Можда
вама сељанима није, али у општини су рекли да нема потребе за семафором и да га
размонтирам!"
"Ово нема
нигде", рече Мила бесно, "умеш да скинеш а не умеш да поставиш нови
или поправиш!!!"
"Не
умем", рече безобразно младић, "то вам је исто као што ви умете да
искамчите семафор од надлежних, а онда га срушите да бисте мене потезали чак из
града овамо!"
Отпухну Мила,
опсова и оде.
Семафор је
скинут и оста само рупа одакле је никао.
Рупа као и ова наша варошица у коју смо се сабили и ћутали!
БЕЛЕШКА О
АУТОРУ
Жељка
Башановић Марковић, рођена 1973. године у Београду. По занимању је грађевински
инжињер.
Објављује кратке и сатиричне приче као и афоризме на конкурсима већ
три деценије.
Сарађује са разним часописима.
Лауреат 2020
године за најлепшу причу о завичају књижевног конкурса "Извор".
