 |
| Пејка Медић |
Зашто ћутите док траје срамотан и морбидан напад на вашу колегицу која је одбила да се покори чаршији чији дијапазон псовки, увреда и пријетњи, надилази све примитивизме средњег вијека и чија мржња према Србима, већ унесна у генетски код малих и неиживљених становника балканског Техерана, прераста у масовну хистерију. Зашто се правите слијепи код очију и игноришете психичку голготу кроз коју пролази једна њежна и крхка жена чији је једини гријех што је Српкиња и што не пристаје на додворавање и посипање пепелом зарад јефтиног тапшања по рамену, него стоички трпи и брани и себе и вас и Републику Српску. Гдје сте се изгубили и у коју мишију рупу сте се завукли па не видите какво зло дува долином Миљацке или сте једноставно занемарили да се то може десити и вама једнога дана ако сада не подигнете глас да заштитите и њу и себе и професију.
Зашто ћутите, господо политичари.
Зашто ћутите, ви из политичке позиције који сте увалили дебеле гузице у још дебље фотеље у заједничким органима па вам се не губе нетом стечена мултиетничка пријатељства добро поткована конвертибилним маркама па нећете, зарад једне женетине, да се замјерате домаћинима у чији сте град шљегли по партијској дужности да попуните упражњено мјесто а не да браните и заступате Српску. Зашто ћутите и ви из опозиције чији је једини циљ да дебеле гузице позиције замијените својима, још поприлично мршавим, јер јасле Српске нису толико издашне због велике гужве, мада и ту има довољно да се обезбиједи намање три надолазеће генерације. Јесте ли заборавили, у свом том самољубљу, док пљујете и позицију и једни друге, да би ваш циљ требао бити очување и заштита Републике Српске и сваког њеног становника, па самим тим и новинара, или вас интересују само они који о вама пишу хвалоспјеве утркујући се у дупеувлакаштву и прављењу идола од, до јуче, сеоских галамџија, чија је каријера поплочана гажењем свега што је у духу вашег народа и православља.
Зашто ћутите, академски грађани?
Зашто ћутите ви који чекате да се осуши мастило на свјеже купљеној дипломи факултета у некој босанској недођији, за звање и занимање које не умијете да изговорите, и ви који сте своје дипломе зарадили крвавим радом и дерањем гардеробе о универзитетске клупе факултета на којима се ипак учило. Зашто ћутите књижевници, пјесници и писци, чија пера су до сада описала све познате и непознате битке а ову не примјећују, и чија слава у коју се толико кунете, траје колико и пропагандна порука на телевизији коју и иначе нико не гледа. Гдје сте се изгубли истинољупци, обожаваоци правде, заштитници педера и лезбејки, толернатни саговорници србомрзаца и вјерници који у цркве идете само кад вас позову на какав скуп и када знате да ћете се појавити у дневнику са унапријед припремљеном изјавом написаном десетак година уназад коју сте научили напамет па је декламујете као ђак првак рецитацију.
Зашто ћутите борци?
Зашто ћутите ви који сте крварили и искрварили борећи се за свој род, вјеру и отаџбину, а сада живите на маргинама, бројећи милостињу којом се мјери ваш допринос настанку наше и ваше Републике Српске. Или је и вама, расцјепканима у стотине малих удружења, стало до какве такве позиције и оне шаке јада које влада даје таквим организацијама, па сте се уљуљкали у властитој немоћи задољавајући се мрвицама и повременим медијским иступима док изговарате ријечи значајне таман колико и лањски снијег. И ви, логораши, који сте прошли голготе стотине сарајевских затвора, били мучени, пребијани и силовани, понижавани и малтретирани од истих оних који данас псују српску мајку и оштре ножеве када прочитају име Пејка Медић.
Зашто ћутите, никад не проговорили!
Извор: Филтер