Ближи се Васкрс,
Звона више не звоне.
Муци и тишина,
Ни молитве се не поје.
Све је прекрила нека
Туга, неки страх.
Народ више не сме
Да пређе свој праг.
Некада су у муци
Сви заједно били -
Посрнулог дизали,
Рањеног превијали.
Не спаја.
Затворише нам се
Заувек врата раја.
Изгубили смо се
У вртлогу живота,
Када су нестали:
Поштовање, част и
Срамота.
Тражимо лек за тело,
А отров нам лежи на души.
Џабе што лице блиста,
Ако се срце суши.
Грех нам је постао
Душевна храна,
Којом се хранимо свакога дана.
Грех и пролазност та,
Што нас ка земљи вуче,
Што нас од неба одваја.
Мислили смо да је тежак
Крст и бреме живота.
Мислили смо да су
Усправна леђа слобода.
Покорили смо сами себе,
У беди живимо,
Кичму ломимо,
Али и даље Бога не помињемо
И не молимо.
Свађамо се са рођенима,
Све се око пара врти.
Продајемо се и сахрањујемо
Пре смрти.
Смрт је само трен, али
Вечност она крије,
Из које се нико никада
Вратио није.
Крај за некога значи земља
И прашина, а за некога
Благодат и милина.
Окренимо се зато себи,
Једини другима и небу,
Јер једино то може
Да нас спасе.
Мир Божји! Христос васкрсе!