ПИСМО ЊЕМУ
Господине,
Још увек чезнем за Вашим очима.
Трагам за њима.
У сваком их тражим, не проналазим их.
Покушала сам.
Нису то било какве очи.
То су крупне, кестенасто веселе, заводљиве,
жарасте очи какве само Ви имате.
Знам, много тражим.
Ви ми се, господине, често привиђате
на разним местима.
Да, да...као сена сте ми.
Стално сте ми ту, тик уз врат.
У ваздуху још увек осећам Ваш заводљиви
мушки мирис.
Увукао ми се под кожу.
Немогуће га је спрати... нити желим.
Дубоко је у мени још од оне ноћи.
Ниједан не одише тим заносним мирисом као Ви.
Писала сам о Вама и нама у једној свесци.
На свакој, сада већ пожутелој хартији, налазе се
песме о Вама, о нашој борби да не поклекнемо пред искушењем,
о пожуди, о грубим и нежним узимањем и давањем једно другом,
о страсти која нам је избијала из очију, поклекли смо.
Проклети да смо, ал´било је незаборавно.
Показаћу Вам их једнога дана, када се будете вратили.
Можда ћу тада успети да допрем до Вашег
леденог срца и отопим га.
Ако је Ваше срце као санта леда,
не знам докле ћу издржати
и не знам зашто се толико опирете.
Чекам и чекаћу Вас.
Ви то добро знате...
Господине мој.
Воли Вас ваша малена, крупних очију,
тамнопута, неваљала „девојчица“ .
Само Ваша...
РАСКРШЋЕ
Срешћемо се једног дана сигурно.
Верујем у то.
На раскрсници живота.
На истој оној раскрсници на којој смо се први пут састали...
Тамо, где смо се и растали.
Сувише је очигледно да ће чудни путеви наши да се укрсте
и речи у песму поново уврсте.
Познат ми је тај сценарио.
Увидео си, скитница сам.
Сопствене мисли ме не поштују,
лете и траже спас у било чему.
Некада смо могли да разговарамо о свему,
а сада ни о чему.
И даље лутам, вапим за твојим топлим на ментол миришљавим дахом;
сладуњавим мирисом омекшивача за веш;
твојом косом мириса свеже коприве;
рукама мушким, а негованим;
твојим меканим, нежним пољупцима
којима си ме обасипао по најосетљивијим деловима тела.
Само си их низао, низао,
а ја сам их упијала и упијала ... за црне дане.
Оох, само дођи да и мени већ једном сване.
Али, ти ми не верујеш!
Не веруј ми, ништа ми не веруј.
Поготово не мојој бори по сред чела
која ме вечито чини намргођеном,
па делује као да сам угледала чудовиште уместо тебе.
Не веруј ни када ти упућујем увреде.
Знај, све што кажем увек мислим супротно.
Не веруј близанцу детињем,
него хајде да се саставимо онако како знамо и умемо,
па да се као зрели људи растанемо...
На нашој раскрсници живота.