ОПРОСТИЛИ, НЕ ЗАБОРАВИЛИ
(У знак сећања на Милицу Ракић и све жртве Нато агресије 1990. нападом на Србију)
Хришћански смо опростили,
Гнев из срца избацили
Земљу сузом оплакали,
Нисмо вам заборавили...
Ни ракете а ни бомбе
Мајку, оца, сестре браћу
Ни Приштину, Митровицу, Краљево
Нашу Југу
Сваки дом и сваку зграду
И док многи дуж планете
Малој земљи баш се диве
Нама овде остадоше
Само ране, тешке живе...
Сву муку вам опростили
Оредење нек оста вама,
На гробове зар ће с њима?
Тамо вечно влада тама!
Ни признање ни ордење
Покајање траж'те само
Хришћански је опростити
То можемо да вам дамо.
Сваки нам је живот мио
Исти су се боли свили
Милицу вам Ракић нисмо,
Никада заборавили.
НЕКО ЧУДНО ВРЕМЕ
Завладало чудно време.
Рекло би се-пропаст света.
Чујеш само тешке теме,
Помрчина свуда шета.
Наступио сумрак тако,
Свако брине бригу своју.
Нерод вели- није лако
Муке веће су по броју.
Гледају то очи моје-
И нешто ми није јасно.
Ту у праву не знам ко је.
Дал за помоћ сад је касно?
Хтела бих им снаге дати.
Једном,другом,трећем,петом...
Не бих народ да се пати,
Нек завлада љубав светом.
Нек брат-брату руку пружи.
Што је ружно,заборави!
И комшилук нек се дружи,
Оптимизам да се јави.
Непријатељи света овог-
Обуставите обараче!
Нек не буде рата новог,
Да за сином мајка не плаче.
Ни за драгим верна љуба.
Не стајте срећи на пут свој!
Селом нек се чује труба
За весеље,не за бој.
Променимо ово време,
Унесимо зрак у тмину.
Скинимо са леђа бреме,
Нек нас туге брзо мину.
ЧУВАЈТЕ СВОЈЕ БАКЕ
Чувајте своје баке..
Пред улазом трговине
Стоји једна стара
У руку је стегла
Нешто мало пара.
Дуго је пред улазом
Остала да стоји
Неколико пута
То из руке броји.
Приђох па је питах
Шта јој тамо треба
Каже-види имам ли
Ту за векну хлеба?
Узех Оно мало
Зарежах од бола,
Видим бака нема
Ни за векне пола.
Донесех најмекши
Што мирисе шири
Дадох јој у руке
Она осмех шири.
Тешке душе борих се,
Јесам срца јака
Ал на мах помислих
Могла је бити моја бака.
Чувајте све БАКЕ
Јер њима је драгоцено ваше мало
Када њима пружите,
Вама се већ дупло дало.