 |
| Самуел и Грета Минх |
Самуел је имао три сина и четири кћери, од којих је највише наде полагао у стаситог Јулијуса. Јулиус Минх беше најстарији син у породици Минх.
Образован и наочит, оцу је врло често указивао шта би могло бити, а шта не. Самуел је имао посебно поверење у свог најстаријег сина. Берлински конгрес је малој кнежевини на Балкану донео много користи. Добила је дуго чекану независност и четири округа. Мислило се да време мира и опоравка следи, после руско – турских ратова у којима је Србија изгубила много људи. Стално се у кући Минх полемисало о окупацији Босне и Херцеговине од стране Аустроугара. Није их волео ни стари Самуел, а ни његов најстарији син.
Образован и наочит, оцу је врло често указивао шта би могло бити, а шта не. Самуел је имао посебно поверење у свог најстаријег сина. Берлински конгрес је малој кнежевини на Балкану донео много користи. Добила је дуго чекану независност и четири округа. Мислило се да време мира и опоравка следи, после руско – турских ратова у којима је Србија изгубила много људи. Стално се у кући Минх полемисало о окупацији Босне и Херцеговине од стране Аустроугара. Није их волео ни стари Самуел, а ни његов најстарији син.
Фабрика коју су основали је врло брзо постала једна од најзначајних у овом делу Србије. Млади Јулиус је стално одлазио у слободно време на оближњу планину Ртањ. Слушао је много о њој од мештана. Нешто га је вукло стално у потрагу за нечим, што ни он није умео да објасни. Нека невидљива сила одвлачила га је на планину удаљену свега неколико километара од Параћина.
Чинило му се да вишак профита који остаје од фабрике ваља паметно уложити. Најмилије му је било кад би седео на обронку планине и маштао о свом руднику. Дуго би седео и гледао у разне травке које су обрастале ову лепотицу. Стално је говорио браћи Адолфу и Александру да ваља убедити оца да отвори рудник. Отац је имао обичај сатима да слуша убеђивање најстаријег сина. На крају је попустио и део новца који је ретекао од угледне штофаре уложио у куповину рудника у Ћићевцу и Алексинцу. Рудници су почели пословати веома успешно, али Јулиус је имао друге планове. Нешто га је вукло ка Ртњу. Ни сам није разумео никада шта је тако посебно у овој шумској лепотици која га је очарала на први поглед. Никада није заборавио очеве речи о поштењу. Знао је да док ради одговорно и марљиво, неће имати бриге ни око чега. Поштење и част које му је страи Самуел усадио, неће никада напустити вредног човека.
Љубав је испуњава Јулиуса Минха. Све је могао да уради док је имао љубави од своје вољене жене. Ништа му није било тешко. Грету je упознао док је био у болници у Словенији. Радила је као предана болничарка у једној болници . То је била љубав на први поглед. Љубав која се никад није угасила. Грета је била лепа жена господских манира. Висока и права као стрела , са шеширом на глави и кишобраном у руци , одавала је утисак неке принцезе која је изашла из свог замка. И она је била заљубљеник у природу баш као и њен муж. Волела је цвеће, птице и дрвеће.
Није требало дуго Јеврејки аустријског порекла да размишља шта ће и како ће. Скупила је своје ствари и упутила се за својом љубави. Грета Минх долази на Ртањ и заједно са својим мужем предаје се целим телом и душом овој времешној лепотици која је одолевала вековима. Посебно је волела '' црну ружу '' коју је вртлар калемио за њу. Толико је обожавала биљке да је сваки пут са путовања на која је често ишла донела неку нову врсту. Садила их је и неговала. Умела је сатима да пева својим ружама. Мало по мало њен Розаријум је био тако велики и леп, да је то постало стециште духовног мира ње и њеног мужа. Сваки пут кад су били тужни или срећни, Јулиус и Грета су одлазили у ружичњак и разговарали са црним ружама, посебно спремљеним за омиљену домаћицу Грету. Грета је стално била тужна. Стало су сузе квасиле њено лепо и озбиљно лице. Туговала је због немоћи да постане мајка, а толико је желела да Јулијусу подари наследника. Њене руже су јој миловале лице, а ветар је носио њихов мирис који је умиривао сетно срце лепе госпође Минх. Све своје време је користила да помогне супругу у раду са рудником на Ртњу. Посебно је уважавала раднике , и сваког је умела посебно да саслуша. Њено велико срце је имало разумевања и врмеена за сваког од њих. Чинило се да своју тугу ублажава помажући другима да реше своје бриге.
Политичка ситуација није била нимало повољна. Мирисало је на рат. Грета се потајно надала да све приче које је слушала о могућем сукоба нису истините. Одбацивала је мисли о томе док је правила планове са мужем како саградити станове за раднике. Правили су намештај за вредне руке својих мајстора у својим столарским радионицама. Волела је сву децу својих рудара. Стално је смишљала шта би им могла поклонити. Некако јој се чинило да ће тако ублажити своју бол и немоћ због недостатка који је осећала стално. Женама радника је поклањала цвеће из своје баште. Седећи увече испред Розаријума са Јулијусом, гледала је како пролази воз са угљем и говорила како ће, колико сутра, њихова деца тако чекати сваки коп испред рудника. Нада је била тако светла у очима Грете Минх.
Сви су поштовали вредну и угледну јеврејску породицу. Препричавало се о њиховим добрим делима. Направили су жичару за превоз угља, планинску железничку пругу као и парну електричну централу. Почетак двадесетог века је био миран. Мајски преврат који је добро продрмао Србију је био ублажен мирним добом које је уследило за време владавине Петра Карађорђевића.
Чика Пера је био посебно поштован у кући породице Минх. Балкански ратови у којим је Србија имала водећу улогу, доста су продрмали целу привреду па тако и породицу Минх. Сви су се бринули како се изборити и оставити што више радника на својим радним местима. Грета се посебно бринула да рудари не остају без посла, бринући о њиховим породицама које је стално обилазила. Страх који се задирао у мисли аустријске Јеврејке био је оправдан.
Терала је зле мисли тако што је мирисала своје црне руже и надала се бољим временима. Све је мирисало на нове невоље. Плашила се за крхко Јулијусово нарушено здравље. Сећала се његовог боравка у санаторијум у Словенији, док га је неговала. Био је тако слаб, а опет пун живота и жеље. Страховала је за његово здравље, стално се прибојавао новог сукоба који би могао бити кобан за породицу јеврејског порекла. Свет се полако делио у блокове. Полако су се силе прегруписавале и свака је имала интересну сферу. Минхови су се прибојавали шта би то могло да значи за њихове фабрике, руднике, раднике и њихове животе. Тај јун 1914. Много тога је променио. Сарајевски атентат је одјекнуо као бомба. Грета Минх је била у свом ружичњаку кад јој је лошу вест донео муж. Бледог лица, стајао је наспрам ње и држећи ружу у руци, рекао је да је рат на помолу.
''Шта то значи за нас, шта, реци ми ?'' – усплахирено је питала, иако је знала одговор.
Јулиус Минх је само слегао раменима.
Чинило се да те прве године рата Грета још више ради на подизању свести о значају школа, фабрика...као да је сопствена туга терала на рад. Одбацивала је мисли о рату. Недостатак потомства јој се сада чинио некако мање важним. Није мислила толико о томе. Седела је у свом Розаријуму, мирисала руже и маштала о бољим временима. Та 1915.ратна година је донела зло у Србију. Србија је окупирана, а централну Србију су заузели Немци. Окупациона зона која је припала Немцима је натерала Минхове да се добро замисле шта ће бити са њима и капиталом.
Зло се надвило над Србијом. Немци су заузели рудник Минхових. Заузели су све фабрике, вагоне, штофару...Јеврејска породица је била очајна. Сада већ стари Самуил је већ био на измаку снаге. Породица бива принуђена да се повуче из Србије. Грета није могла да верује сопственим очима док је паковала своје ствари и спремала се за одлазак.
Миловала је своје руже, тихо им певајући. Некако јој је било најтеже одвојити се од њеног ружичњака. Розаријум Грете Минх је био њено дете. Њено једино дете које је толико желела. Мисли су се бориле у њој. Говорила је мужу да остану. Знали су да то није било могуће. Немци су узели све што је могло узети.
Напустили су Србију. Напустили су вољни Ртањ, вољни рудник и Гретин највољнији ружичњак. Желела је да заборави све то. Три наредне ратне године Минхови су провели у изгнанству. Немци су руководили рудником и свим фабрикама. Грета је избрисала у својим мислима те три тужне године. Веровала је у брзи мир, веровала је у победу Антанте. Веровала је у Србију.
Та 1918.је била испуњење њених жеља. Рат је коначно завршен. Заборавила је све ружно. Није хтела да говори о томе где су били за време окупације. Битно је да су се вратили. Немци су се повукли, али су уништили све угљенокопе и запалили све машине. Минхови затичу пустош. Грета је данима плакала гледајући рушевине њеног вољеног рудника. Њен ружичњак је био и даље ту. Црна ружа, посебно калемљена за Грету Минх, је стајала поносно и гордо на бедему одбране. Требало је много воље и труда да се све поврати. Јулиус се плашио за здравље оца.
Убрзо је нарушено Самуилово здравље уѕимало данак. Син га је послао у санаторијум у Бечу. Није се надао оздрављењу. Самуил Минх је преминуо 1919. Туга је надвила кућу Минхових. Грета је говорила мужу да сада више него икад морају бити јединствени. Морају повратити сјај њиховог тешко стеченог капитала. Јулиус преузима управитељство над рудником. Полако, дан за даном, месец над месецом, рудник је почео да личи на стари Минхов рудник. Грета је била пресрећна. Толико је била срећна, да је те године даровала новогодишње пакете за сву дечицу њених рудара. Стално је причала са женама радника. Тако је била срећна. Квалитет каменог угља рудника на Ртњу је бивао најбољи у Србији. Полако се сјај враћао. Тих година, Ртањ поново постаје живо и срећно место.
Те 1922. Грета долази на идеју да мештанима отвори први биоскоп. Срећи није било краја. Отварала је школе и здравствене установе. Дивна Грета Конрад Минх је проглашена за добротворку свих радника, све деце и свох жена које су је волеле. Њена љубав према мужу није јењавала. Бол који је осећала због недостатка потомства је тиштила, али је она гледала да то надомести радом и доброчинитељством.
 |
Грета Минх, у знак поштовања и сећања на свог супруга |
Али како невоља иде за невољом, Грету је задесила највећа мука од свих. Изненада, не знајући разлог, затекла је свог вољеног мужа мртвог.
Та 1931. је била њена најгора година. Јулиус је извршио самоубиство вешањем.
Грета је била очајна. Није знала разлог. Пала је у очај који нико више никада није могао да отклони. Розаријум Грете Минх је и даље гордо и поносно стајао.
Њена башта је била њена водиља. Питала је црну ружу зашто је Јулиус то урадио.
Док је разговарала са цвећем, осетила је крв како тече из прста.
То је био њен знак да треба да ћути. Да ћути и прихвати.
Живот није њена јача страна. Живот и није био на њеној страни.
Њена башта је била њена водиља. Питала је црну ружу зашто је Јулиус то урадио.
Док је разговарала са цвећем, осетила је крв како тече из прста.
То је био њен знак да треба да ћути. Да ћути и прихвати.
Живот није њена јача страна. Живот и није био на њеној страни.
Подигла је цркву на Ртњу и посветила својој љубави. Помогли су јој њени одани радници. Сваког дана је ишла у капелу да се моли за душу свог покојног мужа. Није јој било много тога јасно. Разјасниће се једног дана- надала се Грета Минх. Њен ружичњак је био ту. Он је није издао. Неће никада.