испод старе жалосне врбе,
на обали Охридског језера
и загледам се у даљину...
А око мене 365 цркава запљускују
таласима топлине вере предака.
Лупкају калдрмисане уличице,
којима су некада газиле
убаве моме у бело платно одевене,
са бисерима око врата и везеним прслауцима.
Да, oхридским бисерима који ће вам и данас
да их памтите (или купите) у недоглед.
Да ми је да узмем хартију из радњице
у којој ће је само за мене направити,
на преси, на каквој је Гутемберг
штампао прву Библију,
да нацртам делић ове рајске лепоте
и потпишем га кратком песмом
како мајка имала син
кој се заљубил во убава девојка
па се сакале цел живот
имаа многу деца,
живееја во куќа во цвеќе,
со поглед кон црквата и водата,
подигале бисери во езерото
и изработувале накит,
а доцна попладне
седна на брегот на езерото
и пееше стари македонски песни...