Улица краља Петра
Улица краља Петра спаја два духа Београда. Стари дух турске калдрме и модерни дух урбаног велеграда се преплићу у улици која носи назив по краљу Ослободиоцу , Петру Првом. Љубав у овој улици је имала посебан мирис. Мирис зрелих дуња које су се пекле на врућој рингли се ширио улицом. Све је ницало у Петровој улици. Прва кафана , прва апотека и први хотел. Дах свеже кошаве је ударао лица пролазника . Косе су летеле пред хладним ветром . Београдске даме су журно скупљале своје сукње , не би ли одлетеле пред налетом ветра са Дунава. Три духа су живела у овој улици. Јеврејско богатство, муслиманска срећа и хришћанска топлина су се шириле улицом као три сестре код Чехова. Свако ко би прошао овом улицом био би благословен светим тројством које је лелујало над небом велеграда. Само заљубљени парови су пролазили не обраћајући пажњу на кошаву са Дунава. Сваком заљубљеном је кошава била топли додир руке оног кога воли. Стара крушка засађена у дворишту старе куће је вековима стајала и била сведок многих београдских љубави. Улица краља Петра мирише посебним мирисом.
Помешају се мирис зреле крушке које падаху по калдрми и топли мирис Дунава и Саве које је кошава разносила. Пси су заморно лутали, увијајућу реповима и носећи по коју огољену кост коју би нашли код старог хотела. Путници намерници су одседали у старом хотелу и како би изашли , са врата би избацивали разне стварчице из исцепаних џепова. Ту би се нашли комади дувана, марамице , кесице испијених чајева и по која кост. Највише је било Аустро - Угара који би послом прешли реку и одсели у хотелу. Кафана ''?'' је вековима бранила бедеме града. Путници уморни од посла би свратили на по једну.
Улазили би у оделима, чистим и мирисним, сређених бркова и зализане косе , а излазили зарозаних панталона и замазане , дуге браде од масног меса којим би залечили уморну душу. Кажу да је ракија у старој кафани имала другачији укус. Имала је укус старе шљиве ,сазреле и бачене на каљави сеоски пут. Неки намерник је нашао и дохватио и ставио у корпу. Стара шљива је стигла на Дорћол у најстарију кафану у граду. Кишобрани чиновника који су се враћали из својих канцеларија су се сударали на тротоарима и као да су поздрављали једни друге. Познаваоцима прошлости се чинило да дух старог краља који је прешао албанске планине стоји над парчетом дорћолског неба. Чинило се да стари чика Пера обилази сваки хлад улице, седи са сваким гостом, поприча са сваким путником намерником који залута у улицу. Свако ко је једном дошао, никада није пожелео да напусти стару улицу. Четрдесете године 20. века нису учиниле улицу краља Ослободиоца старом. Све је имало трули задах рата који је на помолу. Само је стари хотел у улици остајао веран свом граду. Студенти су одлазили у иностранство на школовање, породице су се селиле трбухом за крухом, сви су одлазили некуд само је стара зграда у краља Петра 56 остала одана сапутница . Нико јој ништа није могао. Била је тако поносна и горда , баш као и ова улица. Године и столећа је нису обрушили. Напротив, остала је увек иста. Стоји и данас ту. Стајаће вековима . Чуваће дух старог града . Да л' ће људи знати колико гордости је имала стара улица вековима, ах...враг ће га знати. Можда и хоће. Можда ће кошава која дува са Дунава бити само ожиљак на души старог Београда који ће заболети на промену времена. А можда и неће.
Нана Радмила
Беше дерле кад убише краља. Сећа се као кроз маглу кад се селом пронела вест да је убијен Александар. Имала је пет година, довољно да јој кроз усијану дечју главицу прођу тако важни догађаји. Расла је у девојчицу која је била толико вредна, да су је сељани звали сваки пут кад је требало брати кукуруз, кад је требало вући плуг и кад је требало покривати кућу. Нија Радмила знала да стане. Мала округла девојка је радила готово исте послове као какав средовечни мушкарац. Имала је седаманест година када је први пут приметила да је гледају дечаци из околних села. Имала је Рајка неку чудну харизматичну личност. Није била лепотица али је из њених очију исијавала таква страст и енергија, да није било неког да то није приметио. Посебно се видела снага када је брала кукуруз. Вршњаци и вршњакиње би је молили да оставе и одморе се . Радмила није престајала док није урадила оно што је себи зацртала. Волела је она да је гледају. Осећала је да има неку посебну чудну и надасве необичну чар, која је тако привлачила мушкарце. Волели су мушкарци жену са много срца као што је била она. Радмила их је имала најмање пет. Једно срце за родитеље, друго за браћу и сестре, треће за момке, четврто за комшије а пето за ссве непознате људе.
Беше јој осамнаеста кад јој доведоше омањег црног момка из суседног села. Радмила му се обрадовала оном простодушношћу и једноставном добротом. Одмах је пристала да му буде жена. Витомир беше прек и нагао човек. Одмах прве вечери кад је Радмила очекивала тај дуго чекани тренутак, љут због једне чаше која не беше опрана како је он замислио, изударао је младу да је готово изгубила свест.
Њене зелене очи су први пут просузиле тада. Плакала је целу ноћ као киша. Витомир је попио мало вина, пришао јој тако крвавој од његових шака и навалио на њено мало округло тело. Радмила је знала да неће бити живота са њим. Одлазила је рано ујутру у надницу и копала бразде по читав божји дан. Враћала би се увече , црна и препечена од сунца које је убило и оно мало среће коју је млада жена носила у грудима. Једног дана примети нешто необично. Болела су је крста. Болела је глава и цело тело. Таман кад је мислила да је на умору и да ће се решити оваквог живота, баба из суседног сокака јој установи трудноћу. Њеној срећи не беше краја. За осам месеци родио се мали Тома. Радмила га је чувала тако предано, да је само грабила све што може за Тому. Какав залогај ако би јој ко дао у надници, носила је у кецељи за њега. Витомир би се најамње једном недељно опијао и пребијао младу жену. Она је дигла руке од тога. То је нешто што је прихватила као део живота са њим. Имала је сина за ког је живела. Ишла је у надницу и радила свом снагом. Ипак, требало јој љубави. Не мало већ много љубави. Почела је да ради код старијег сеоског господина Димитрија – Мите. Црномањасти господин Мита је рано осстао без супруге и живео је са шест кћери које беху Радмилиних година. Све су биле удате са децом. Радмила је приметила загонетни поглед на њеном округлом телу. Сваки пут кад би се нагнула да захвати воду из бунара, створио би се Мита и гледао у њене једре груди. Једне вечери , Радмила је каснила кући. Остала је мало дуже не би ли окопала још који ред у Митином винограду. Певала је и копала. Марама са главе јој је спала а плетеница је вирила из ње. Сваки пут кад би ударила мотиком, груди би јој се затресле. Мита јој је пришао и погледао сањиво.
'' Како си лепа , Радо '' – изговорио је речи које је дуго носио на души.
Од тог момента Радмила и Мита су проводили време заједно непрестано. Витомир је мислио да му је жена у надници, а сав новац који би требало да донесе увече кући, давао би јој Мита. Радмила се коначно осећала вољеном и жељеном женом. Мита би јој кувао слатко од дуња које би јели заједно у кревету. Волео би да јој господски принесе чај са медом и колачић од цимета и да посматра своју драгу како са уживањем једе . Радмила није дуго уживала у својој срећи. Није више ни обраћала пажњу на обавезне једнонедељне батине које би редовно добијала од мужа. То јој је изгледало као сасвим нормално. Никакве батине и модрице по телу нису могле да јој смање осећај задовољства због времена проведеног код Мите. Тома је ишао са њом , играо се по Митиним виноградима, док је Радмила уживала са својим драгим. Мита је наговарао да остави Витомира и да са Томом дође да живи са њим. Радмила патријархално васпитана није ни помишљала да остави мужа и напусти кућу. Једне ноћи , изненада, Мита је умро. Радмила га је нашла ујутру док је певајући дозивала своју љубав. Носила му је домаће паприке које је спремала само за њега. Кад је видела Димитрија како полумодар и хладан лежи на кревету на ком је доживљавала највећа задовољства, почела је да рида од бола. Дуго је тај бол држао. Није могла данима да устане из кревета.
Прошло је месец дана од Митине смрти. Једног јутра на капији појавио се комшија Радован ,који је донео Радмили рачун за струју који је испао поштару. Витомир је давно раном зором отишао у шуму по дрва. Радован је ушао у собу где је Радмила спавала. Њене сањиве тужне крупне очи и бела чипкана спаваћица су први утисак који је у Радовану изазвао немир и узбуђење.
'' Јој, извини, Радо, молим те '' – рекао је док је зурио у њену раздрљену спаваћицу.
''Нема везе, Радоване, па ниси ти могао да знаш да сам ја у спаваћици '' –изговорила је Радмила , а њено тело се узврпољило на погледе које јој је упућивао Радован.
Тог јутра је Радмила поново постала за тренутак жељена. Радован је сваког јутра долазио и доносио ратлук и пио кафу са комшиницом. Уз кафу добијао је и једночасовне моменте среће и комшијске радости. Трајале су посете све до момента када је Радованова жена Даница сачекала Радмилу и запретила да ће све рећи Витомиру. Радмила је одмах престала да гости свог Радована раном зором ујутру. Витомир је све више почео да пије. Уместо једном недељно, тукао је сваки дан. Модрице по њеном телу су биле све видљивије. Њене зелене очи су једном дневно плакале. Жалила је своју судбину и несрећну младост. Још јој није било двадесет и пет. Једне суботе је Витомир толико био пијан, да је избацио Радмилу и малог Тому на улицу. Снеге је вејао. Децембар је узимао данка. Мрзло је све под ногама. Радмила је само приграбила прекривач од вуне којим је умотала свог петогодишњег сина. Плакали су обоје. Нису знали где ће. Радмила је лупала на комшијска врата али јој нико није отварао. Стара Милунка коју су сви сматрали старом вештицом у селу је видела како са малим дететом лупа од врата на врата.
''Дођи, ћерко''- узвикнула је. '' Ајде са мном ''
Радмила није имала избора. Ухватила је Тому за промрзлу ручицу и ситним ходом увела у кућу старе Милунке. Милунка им је дала врелу чорбу и кисело млеко. Тома је тако халапљиво јео да му је све испадало из уста. Радмила је ставила залогај у уста а онда десет минута брисала сузне очи. Знала је да је Милунка од тог момента купила њено поверење до краја живота. Витомир се ујутру отрезнио и видео да му нема жене и сина. Тражио је свуда по селу. Када је Радмила видела кроз стари Милункин дрвени прозор како Вита бициклом лута по сеоским улицама и плачући тражи њу и дете, изашла је и позвала га је. Вратила се кући. Знала је да није требало . Волела је своју кућу, свој стари шпорет, свој кревет и свој мали прозор кроз који би гледала како се пуши оџак. Витомир је био добар према њој и Томи месе дана. Поново је почео по старом. Радмила је знала да је њен живот осуђен на несрећу. Сестра Гина је живела у Немачкој. Стално је слала писма да дођу она и Тома код ње. Радмила потпуно модра од батина и неспавања, одлучила је да одговори сестри. Одлучила је да оде од куће. Требало јој је време да спакује своје ствари и смисли план како да оде. Долазила је стално у искушење да каже Витомиру да одлази. Знала је да ако каже, да јој он неће дати дете. Одмах би ућутала. Ковала би план. Водила се страшна борба у њој. Васпитавана као домаћица знала је да покојна мајка не би никад опростила одлазак. Мајка је говорила да све мора да се трпи због деце. Радмила се осећала лошом мајком и женом, гризла је савест. Ноћима није могла да спава. Превртала се по кревету и плакала. Знала је да ће те недеље тог фебруара отићи, чим Витомир крене у шуму по дрва. Спаковала је ствари и сакрила их испод кревета. Витомир је отишао. Чула је речи '' Одо ја , спавајте ви ''.
Брзо је устала и будила Тому. Кад су се спремили, узели кофере и затворили прозоре, Радмила је чула страшан јаук. Чула је ридање свекрве . '' Радмила, Вита је погинуо. Убило га је дрво на путу до шуме ''. Радмила је била нема. Без речи је отворила капију ,држала Тому за руку и изашла. Најзбуњенија икада у животу. Осећања су била помешана у глави и срцу. Сећа се једино хладног оштрог ваздуха који је ледио дах. Аутобус је био без грејања. Тресли су се од хладноће. Није знала да каже да ли се тресла од хладноће или од нечег другог. Никада није умела да објасни. Чак ни када је била на самрти . Нана Радмила- моја нана Радмила...