Док досадна киша по крајолику пада.
У даљини чујем, немирне реке, брзаке,
А срце се до последњег откуцаја нада.
Ка небу, само неке дивље патке лете.
Као да нашу срећу односе са собом.
У мени хладна олуја све брише и мете,
Вечно опијен нашом љубављу и тобом.
У свем сивилу, језа почиње да ме хвата,
Јер руже заједничких снова полако вену.
Тело на умору горку истину не прихвата.