Катарина Шиљег: Чежња

Промрзле речи срце трују,
кораци разума одјекују далеко.
И као Хефест, мисли ме скују
за стену која је заправо – неко,
коме име не смем да заустим,
чије руке, лице и дах
не умем да пустим.
О, немилице у муке и прах
самлела ме чежња временом.
као Ехо сада ни сенком
у пепелу не видим свој лик;
ал` уснама жедним још дозивам свелу
љубав што болно у крик,
чежња горућа, врела
претвори за час.
Очајна суза, зрела,
у неми стопи се глас.