ПРОЛЕЋНЕ СЛИКЕ
Свежином шума реско одише.
Сјајне кристале лист на ветру клати,
преостале од ране пролећне кише...
Слабашно се сунце срамежљиво злати.
Пролећне шетње умарају лако,
Трагови шарају мокро вресиште,
И небо још тмурно, гле, облак заплак'о
Aл уместо влаге, дах врелину иште.
Свуда пусто поље, трава тек што ниче
а камење бруси још залеђен поток.
У голој се крошњи тек огласи птиче
Цвркут му бојажљив, умилан и кротак.
За који ће дан већ овде букнут живост,
и грунуће воде с високих планина,
Весело ће коло заиграти младост
И шикнути грмље из земних дубина.
С пролећа, до века, смрт живот дa снова.
Једном ће се тако и из мога праха,
кроз хор младих птица чути песма ова.
Пронеће се радост мога давног даха.
ГОДИШЊА ДОБА
Прве се пахуље лагано њишу на ветру.
Волим кад снегови своје тепихе разастру
а крошње дрвећа обуку хаљине беле
деца се, а с њима и ја, радују, веселе.
С раним пролећем полако се све радја.
У ваздуху заносни мириси првог цвећа.
Смирено шетам, разгледам, носи ме срећа.
Мирно је све; о, како волим буђење дрвећа....
Лежим на обали мора лењо, сунчам се.
Около је жега, топло лето увелико је.
Дремуцкам мирно, посматрам таласе.
Срећна сам, скачем у воду, купам се.
Мир и љубав у сва годишња доба четири
дају ми моји мили, и мој драги вољени
мир и љубав у сва четири годишња доба
шаљем целом свету, гнушам се сукоба.