БУЂЕЊЕ
У свитање тихо, тек се вали плаве,Пригрли ме жедног, и оста крај главе,
Икона са зида, Светитеља Саве.
Уз мене се приви, и у мени живи…
То порука јесте, шапти Васељена,
Најљепше буђење, што самртник жели,
Причестих се јутрос, јаче од пламена,
Обасја Светитељ, живот невесели.
МАЈЦИ
Сјетих се да те имам,
Мајко,мученице.
Учитељко дурмиторска.
Мајко,небеснице.
Мајко Митро,без Митрова дана,
Мајко-Пјесмо, рано над ранама.
Мајко - Зоро, света моја Мајко,
Ти, једина моја успаванко...
Молим те, Мајко,добро учини.
Проклетство рођења мога скини..
Опет ме роди и име ново нађени...
Да буде живот љепши…
И теби , И мени,
ХРАМ НА ДУРМИТОРУ
Прилазим повијен,са љесковим прутом,
загрљена румен, с крошњама ораха,
љубим топлу сигу, у времену мутном,
слушам свети завјет, прађедовског праха.
Из бијелих зида,извиру Анђели,
тиха пјесма грли,говоре ми преци,
сазидан је за ме,овај Храм бијели,
да се враћам Њему,Њима и ријеци.
У олтару звоно,дар јереја Мића,
рађено Латином,у граду Триесте,
руку мени даје Лоза Немањића,
витезови љути и зорне невјесте.
И смјерно се молим,у пустоме Храму,
за изгибли народ,анђеле бијеле,
не бих ли већ једном,прогледо кроз таму,
не би ли ме Виле, горе унијеле.