Суочавање са
истином увек је болно. У романима Игора Маројевића, то суочавање је још
болније, јер је исписано без здршке, оштро, бескомпромисно и увек је смештено
на граници између истине и измаштаног света који аутор ствара.
Али, чак и тај измаштани свет,
иако обилује сликама које су на тренутке психоделичне, трансмисивне,
обилује динамиком, ни на тренутак није
пасиван.
То је свет који се врло лако може пренети у ону реалност од које покушавамо да побегнемо, подједнако као и на историјски период када су се куле од карата срушиле, а земља која је постојала „прохујала са Кошавом“.
На другој страни је суочавање са најмрачнијим странама историје, које су описане без трунке политичке коректности, детаљно, сурово, без икаквог улепшавања или јефтиног романтизма.
Јер у страдању и страдалништву нема места за козметичке детаље.
Било да се бави етнофикцијом или да пише о урбаним, мушко- женским односима, Маројевић о свакој теми пише снажно, понесено, као у „Туђинама“ које говоре о престоници, о посвађаности једне младости, о специфичним односима, о чудним, на тренутке чудесним и замршеним судбинама.
И у сваком пишчевом приповедању у центру збивања су жене. Необичне, заводљиве, чулне, фаталне. Какве би жене и требало да буду, али, све мање јесу.
Маројевићеве јунакиње су жене које руше све предрасуде, које својим заразним оптимизмом стварају неки можда не лепши, али занимљивији, интригантнији свет. Онај, у који би сваки мушкарац волео да завири и открије тајну женствености, какву у себи носи Емилија Рељић, једна од јунакиња правих Београђанки.
Или, можда тајну сексуалности, ослобођености инхибиција, која се даје из хира, из само наизглед, размажености.
Но, то је само један од површинских слојева како се може читати приповест о „Правим Београђанкама“ и тумачити, на пример, госпођица Нина Обрадовић.
Иако је, површно гледано, ово приповест о Београду и Београђанкама, заправо је горко слатка прича о генерацијама које су попут Феникса покушале да се издигну изнад каљуге и глиба, у коју су, невољно гурнуте када се распао свет у коме су расле, а вредности на којима су одрастале, претворене у прах и пепео.
Врцкаво, врло луцкасто и отворено, у прози Игора Маројевића прва књига „Београђанке“ а посебно друга књига, „Праве Београђанке“ представљају мизансцен друштвеног потонућа и сексуалних фрустрација који је са рушењем оних вредности на којима су одрастали, јунаке претворио у модернистичку руљу.
Та руља, у којој криминални миље представља нову елиту, а жене попут Нине Обрадовић, оно што ни једна жена никада не би требало да буде, и што ће касније добити назив „старлета“ и „спонзоруша“- то је слика онога што смо постали, и у шта смо се претворили.
Ипак, писац не осуђује. Не ставља себе у позицију некога ко пресуђује. Он само вешто попут сликара исцртава портрете онога што види, чему присуствује и са чиме мора да створи неку врсту симбиозе, у којој чак ни не живи, већ преживљава.
Он само вешто, дубоко и прецизно погађа у срж, кроз читаво „Београдско петокњижје“ и показује споља савршену, углађену и увијену у сјајни новогодишњи папир, слику нашег пропадања.
Испод тог шареног папира је болна и тешка празнина. Нема ничега, сем јада и беде у друштву које се претворило у пустињску долину силикона, брзих пиштоља и блата које своје финале добија романом „Туђине“.
То је прича о седамдесет осам сурових дана бомбардовања, у коме се очајнички трага за кутком у коме ће се осетити мир, подједнако колико и љубав.
„Обмана Бога“, „Двадесет четири зида“, „Беогађанке“, „Праве Београђанке“ и „Туђине“ су ткање једног невероватног миљеа у коме се преплићу места и људи.
Посебан акценат је бачен на судбине жена које су, тако се бар кроз ово „Београдско петокњижје“ чини, пишчева опсесија, али и снага и жеља. Можда се, ако се дубље унесемо у тумачење пишчевог приказа жена о којима пише, може рећи да постоји нека, подсвесна Маројевићева жеља да прикаже жене као надреална, скоро нестварна бића, иако су оне веома стварне, постоје у причи. Дишу и живе у приповедању у које их је аутор сместио.
Мушкарци су у његовим романима сасвим другачији. Они су реалније, приземљеније приказани, са свим оним манама и врлинама које сe преплиће са њиховим географским пореклом.
Они су Црногорци, Срби, Старохерцеговци. Приказани су врло живо, живахно, бољи је израз. Са оном препознатљивом, самосвојном филозофијом и кредом који им је утиснут у генетски код.
Али, ни једног тренутка Игор Маројевић иако пише јаким, колоквијалним изразом и питким стилом ни једног тренутка не успоравајући динамику радње, не пише једноставно.
Напротив, сваки од ових романа „Београдског петокњижја“ вишеслојан је, алегоричан и дубок. Политичка коректност у његовом приповедњу не постоји.
О свету који нас окружује и који видимо свакодневно, о коме читамо у црној хроници, Игор пише аутентично, јако и искрено. Без задршке, усуђујући се да ствари назове правим именом.
Читаво „Београдско петокњижје“ представља причу о опорим и тешким, злехудим временима, али, како се писац не ставља у улогу судије, он не жели ни да да завршну реч свом приповедању. То би био контраст и супротстављеност његовом слободном духу.
Зато ни један од ових пет романа не нуди читаоцу коначницу нити разрешење. Само питања и пишчеву жељу да се замислимо над оним што смо прочитали, што јесмо и над светом који нас окружује.
И та упитаност и згроженост злом се наставља у његовим романима етнофикције.
То су теме о којима до скора није писано, а онда се Игор Маројевић бескомпромисно суочио са свом трагедијом наше повести, чија је најружнија рефлексија Јасеновац као наше највеће стратиште. Роман „Мајчина рука“ је прича о судбинама фолксдојчера након Другог светског рата.
Прилично смело, али са пуно саосећања поново не желећи да заузима стране, нити желећи да буде онај који пресуђује, Игор Маројевић прича о страхотама које је ослобођење и ослободилачки систем учинио у име стварања неког „врлог новог света“, налик Орвеловском. И сам појам „Етнофикције“ увео је у свој опус писац.
То је у време када се аутор бавио „забрањеним“ темама био сасвим нов књижевни израз коме је Маројевић јасним стилом и оштрим пером дао јединствени печат.
То је Маројевићево зарањање у дубину. У истраживање сопственог порекла, а заправо, држећи се своје неутралне позиције, објективног приповедача који одбија сваку помисао да некоме суди, прича причу о свима нама. Онаквима какви јесмо. Без козметичких захвата над ругобностима наших нарави и душа.
Етнос, као наша генеза, као оно што носимо у крви, а фикција у којој заправо, има и доста истине, и онај веома важни чинилац приче– историјски моментум, преплетен између најтежих времена, ратова и ништа мање тешких '90-тих.
Игор Маројевић етнофикцију плете попут паука, који вешто плете своју мрежу. Нити његовог приповедања су танане, али набијене емоцијама. Прича коју тка је снажна. И свака прича има две стране које се поклапају баш попут одраза у огледалу. То је тај етнофикцијски моменат.
Зато је „Мајчина рука“ можда и најбољи етнофикцијски роман написан код нас.
Јер, то је једна сасвим необична прича, која се преплиће кроз две веома важне ствари: губљење невиности младића тек стасалог . То је прича о уласку у свет одраслих и истовремено прича о страховитом масовном злочину. У „Мајчиној руци“ дечак нема име. Јер ни жртве а ни џелати често немају име. Али, често их спаја окрутност, чак већа код жртве која постане џелат. Онда сва она дуго потискивана суровост и окрутност, исплива на површину, па мучење буде још горе а зло постане снажније, јаче. Ескалира и постане бестијално.
Ово је сурова и окрутна прича која дотиче, за правоверну књижевност скандалозну тематику : заљубљеност у две сестре.
Јер, дечак вођен својим пробуђеним нагонима, и жељом за првим сексуалним искуством почиње да осећа заљубљеност према другарици из одељења и њеној полусестри.
Изузетно компликовану причу о темама које су још увек табу за конзервативно али и лицемерно друштво, Игор Маројевић са лакоћом води кроз све делове.
„Школа“ представља дечаково одрастање и спознају сопствених жеља, које се буде онда када се удаљи од посесивне мајке. И ово је још један од честих мотива у нашој књижевности.
Балканска мајка лавица која бди, која будно пази, увек спремна да кидише и заштити своје потомство, али, мајка чија љубав временом постаје и оков који гуши.
Други део, „Пракса“ представља полно сазрелог јунака, који жели, попут детектива, да зарони у многобројне мистерије које крије његова сопствена породица и сестре Херта и Соња. Зашто се тетка Боња убила? Зашто су се Херта и Соња презивале Мајсторовић?
Одједном, са полним сазревањем дечака, Игор Маројевић пише, опет слојевито, опет фантазмагорично и алегоријски, о страдању Фолксдојчера, али и о буђењу свести српског народа, о томе шта се све дешавало када су ослободиоци крочили на плодно тле Војводине.
Етнофикцију аутор продубљује у роману „Жега“.
Маројевић се у овој горкој и опорој причи, дотакао наших подела, којима смо склони као народ, као нација, кроз историју, причајући о сукобу „Бјелаша“ и „Зеленаша“ односно присталица и противника краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Марија и Мартин, сестра и брат, живе у Београду. Година је 1918. И прелива се на 1919. Годину. У том, Београду међу два светска рата, као раскрници векова, као раскрсници судбина Стеван и Марија исписују своју љубавну причу.
Али, тајне које живе у Стевану, које га притискају, испливавају на површину и он одлази, скоро да бежи, не само од сопствене кривице и гриже савести, већ и од Марије. Он воли, али осећање дужности је јаче.
„Шнит“ је наставак етнофикцијске Маројевићеве Одисеје. Црне униформе у Земуну, Хуго Бос, који то црнило кроји, и поново оно време у коме ће све помодарке сматрати за ствар престижа да у свом гардероберу имају овај бренд.
Јер, ако бисмо се запитали шта је оно што је Игор Маројевић желео да нам каже романом „Шнит“, сигурно је да је порука да живот морамо да кројимо по сопственој мери, односно „Шниту“, поштујући своје порекло и историјску збрку у којој су се невољно нашли наши преци.
И оно што је главно, да морамо да поштујемо место у коме се налазимо, и људе који нам се дају, не гледајући на свет очима масовних медија, и системом вредности који се дубоко пореметио.
Оно што је мени посебно фасцинантно у роману „Шнит“ је сличност Новака Маричића и Стевана Кажића из романа „Жега“.
Али, то је та, наша, балканска, модерним речником речено– регионална онтогенеза, која нас повезује, иако се сви ми „из региона“ упорно трудимо да покажемо да смо, и колико смо различити.
Сви ови јунаци, иако само наизглед беже од својих љубавних превара, од искушења са којима немају снаге да се изборе, заправо, беже од себе, од онога што им тече кроз вене – крви и порекла.
То су те наше, колективне слабости, непризнавање, кривица, некајање од кога упорно бежимо, а које се попут чудовишта из ноћних мора враћа и кези своје чељусти на нас, жељно да нас прогута.
И ово ће све кулминирати у роману „Остаци света“.
Причи која почиње грађанским ратом у Шпанији, а наставља се највећим стратиштем у историји света– Јасеновцем.
Ово је роман који је испричан потпуно маројевићевски.
Оштроумно и слојевито, тако да се читаоцу пружа прилика да са сваким читањем стекне по неки нови утисак и доноси неку нову горчину, опорост, али и наду.
Наду, да ћемо на остацима света, на остацима костију страдалника, положити завет за неки нови свет. За нешто боље, лепше.
И његови јунаци су такви. Чулни, еротични и заводљиви попут Иванке Новчић, која је заправо та нада за боље. Њена чулност је добро избалансирана, она буди жељу, нуди заборав све оне трагичности у којој живимо, од Јасеновца до Блајбурга, од НАТО бомби које су се расипале над нашим главама, све до болног подсећања на искасапљена тела у Босни. Од Сребренице до Кравица.
Ово је прича која, ма колико звучало као клише, заиста не оставља ни сенку равнодушности у читаоцу, нити је то могуће. То је читање трагедије уживо, а уједно, ово је и најфилмичнија Маројевићева књига, јер свака страница исцртава једну слику, а динамика не опада од самог почетка је изражена и снажна.
И опет Игор Маројевић у своје причање уноси чисту објективност, не желећи, као што од почетка свог приповедања и није узимао улогу судије.
У службу читалаца писац ставља само и искључиво истину, остављајући читаоцима да се деле, да се преиспитују, и да пронађу одговор на питања : „Ко смо? Шта смо и какви смо?“, и што је много важније „Какви смо то људи постали?“
То је свет који се врло лако може пренети у ону реалност од које покушавамо да побегнемо, подједнако као и на историјски период када су се куле од карата срушиле, а земља која је постојала „прохујала са Кошавом“.
На другој страни је суочавање са најмрачнијим странама историје, које су описане без трунке политичке коректности, детаљно, сурово, без икаквог улепшавања или јефтиног романтизма.
Јер у страдању и страдалништву нема места за козметичке детаље.
Било да се бави етнофикцијом или да пише о урбаним, мушко- женским односима, Маројевић о свакој теми пише снажно, понесено, као у „Туђинама“ које говоре о престоници, о посвађаности једне младости, о специфичним односима, о чудним, на тренутке чудесним и замршеним судбинама.
И у сваком пишчевом приповедању у центру збивања су жене. Необичне, заводљиве, чулне, фаталне. Какве би жене и требало да буду, али, све мање јесу.
Маројевићеве јунакиње су жене које руше све предрасуде, које својим заразним оптимизмом стварају неки можда не лепши, али занимљивији, интригантнији свет. Онај, у који би сваки мушкарац волео да завири и открије тајну женствености, какву у себи носи Емилија Рељић, једна од јунакиња правих Београђанки.
Или, можда тајну сексуалности, ослобођености инхибиција, која се даје из хира, из само наизглед, размажености.
Но, то је само један од површинских слојева како се може читати приповест о „Правим Београђанкама“ и тумачити, на пример, госпођица Нина Обрадовић.
Иако је, површно гледано, ово приповест о Београду и Београђанкама, заправо је горко слатка прича о генерацијама које су попут Феникса покушале да се издигну изнад каљуге и глиба, у коју су, невољно гурнуте када се распао свет у коме су расле, а вредности на којима су одрастале, претворене у прах и пепео.
Врцкаво, врло луцкасто и отворено, у прози Игора Маројевића прва књига „Београђанке“ а посебно друга књига, „Праве Београђанке“ представљају мизансцен друштвеног потонућа и сексуалних фрустрација који је са рушењем оних вредности на којима су одрастали, јунаке претворио у модернистичку руљу.
Та руља, у којој криминални миље представља нову елиту, а жене попут Нине Обрадовић, оно што ни једна жена никада не би требало да буде, и што ће касније добити назив „старлета“ и „спонзоруша“- то је слика онога што смо постали, и у шта смо се претворили.
Ипак, писац не осуђује. Не ставља себе у позицију некога ко пресуђује. Он само вешто попут сликара исцртава портрете онога што види, чему присуствује и са чиме мора да створи неку врсту симбиозе, у којој чак ни не живи, већ преживљава.
Он само вешто, дубоко и прецизно погађа у срж, кроз читаво „Београдско петокњижје“ и показује споља савршену, углађену и увијену у сјајни новогодишњи папир, слику нашег пропадања.
Испод тог шареног папира је болна и тешка празнина. Нема ничега, сем јада и беде у друштву које се претворило у пустињску долину силикона, брзих пиштоља и блата које своје финале добија романом „Туђине“.
То је прича о седамдесет осам сурових дана бомбардовања, у коме се очајнички трага за кутком у коме ће се осетити мир, подједнако колико и љубав.
„Обмана Бога“, „Двадесет четири зида“, „Беогађанке“, „Праве Београђанке“ и „Туђине“ су ткање једног невероватног миљеа у коме се преплићу места и људи.
Посебан акценат је бачен на судбине жена које су, тако се бар кроз ово „Београдско петокњижје“ чини, пишчева опсесија, али и снага и жеља. Можда се, ако се дубље унесемо у тумачење пишчевог приказа жена о којима пише, може рећи да постоји нека, подсвесна Маројевићева жеља да прикаже жене као надреална, скоро нестварна бића, иако су оне веома стварне, постоје у причи. Дишу и живе у приповедању у које их је аутор сместио.
Мушкарци су у његовим романима сасвим другачији. Они су реалније, приземљеније приказани, са свим оним манама и врлинама које сe преплиће са њиховим географским пореклом.
Они су Црногорци, Срби, Старохерцеговци. Приказани су врло живо, живахно, бољи је израз. Са оном препознатљивом, самосвојном филозофијом и кредом који им је утиснут у генетски код.
Али, ни једног тренутка Игор Маројевић иако пише јаким, колоквијалним изразом и питким стилом ни једног тренутка не успоравајући динамику радње, не пише једноставно.
Напротив, сваки од ових романа „Београдског петокњижја“ вишеслојан је, алегоричан и дубок. Политичка коректност у његовом приповедњу не постоји.
О свету који нас окружује и који видимо свакодневно, о коме читамо у црној хроници, Игор пише аутентично, јако и искрено. Без задршке, усуђујући се да ствари назове правим именом.
Читаво „Београдско петокњижје“ представља причу о опорим и тешким, злехудим временима, али, како се писац не ставља у улогу судије, он не жели ни да да завршну реч свом приповедању. То би био контраст и супротстављеност његовом слободном духу.
Зато ни један од ових пет романа не нуди читаоцу коначницу нити разрешење. Само питања и пишчеву жељу да се замислимо над оним што смо прочитали, што јесмо и над светом који нас окружује.
И та упитаност и згроженост злом се наставља у његовим романима етнофикције.
То су теме о којима до скора није писано, а онда се Игор Маројевић бескомпромисно суочио са свом трагедијом наше повести, чија је најружнија рефлексија Јасеновац као наше највеће стратиште. Роман „Мајчина рука“ је прича о судбинама фолксдојчера након Другог светског рата.
Прилично смело, али са пуно саосећања поново не желећи да заузима стране, нити желећи да буде онај који пресуђује, Игор Маројевић прича о страхотама које је ослобођење и ослободилачки систем учинио у име стварања неког „врлог новог света“, налик Орвеловском. И сам појам „Етнофикције“ увео је у свој опус писац.
То је у време када се аутор бавио „забрањеним“ темама био сасвим нов књижевни израз коме је Маројевић јасним стилом и оштрим пером дао јединствени печат.
То је Маројевићево зарањање у дубину. У истраживање сопственог порекла, а заправо, држећи се своје неутралне позиције, објективног приповедача који одбија сваку помисао да некоме суди, прича причу о свима нама. Онаквима какви јесмо. Без козметичких захвата над ругобностима наших нарави и душа.
Етнос, као наша генеза, као оно што носимо у крви, а фикција у којој заправо, има и доста истине, и онај веома важни чинилац приче– историјски моментум, преплетен између најтежих времена, ратова и ништа мање тешких '90-тих.
Игор Маројевић етнофикцију плете попут паука, који вешто плете своју мрежу. Нити његовог приповедања су танане, али набијене емоцијама. Прича коју тка је снажна. И свака прича има две стране које се поклапају баш попут одраза у огледалу. То је тај етнофикцијски моменат.
Зато је „Мајчина рука“ можда и најбољи етнофикцијски роман написан код нас.
Јер, то је једна сасвим необична прича, која се преплиће кроз две веома важне ствари: губљење невиности младића тек стасалог . То је прича о уласку у свет одраслих и истовремено прича о страховитом масовном злочину. У „Мајчиној руци“ дечак нема име. Јер ни жртве а ни џелати често немају име. Али, често их спаја окрутност, чак већа код жртве која постане џелат. Онда сва она дуго потискивана суровост и окрутност, исплива на површину, па мучење буде још горе а зло постане снажније, јаче. Ескалира и постане бестијално.
Ово је сурова и окрутна прича која дотиче, за правоверну књижевност скандалозну тематику : заљубљеност у две сестре.
Јер, дечак вођен својим пробуђеним нагонима, и жељом за првим сексуалним искуством почиње да осећа заљубљеност према другарици из одељења и њеној полусестри.
Изузетно компликовану причу о темама које су још увек табу за конзервативно али и лицемерно друштво, Игор Маројевић са лакоћом води кроз све делове.
„Школа“ представља дечаково одрастање и спознају сопствених жеља, које се буде онда када се удаљи од посесивне мајке. И ово је још један од честих мотива у нашој књижевности.
Балканска мајка лавица која бди, која будно пази, увек спремна да кидише и заштити своје потомство, али, мајка чија љубав временом постаје и оков који гуши.
Други део, „Пракса“ представља полно сазрелог јунака, који жели, попут детектива, да зарони у многобројне мистерије које крије његова сопствена породица и сестре Херта и Соња. Зашто се тетка Боња убила? Зашто су се Херта и Соња презивале Мајсторовић?
Одједном, са полним сазревањем дечака, Игор Маројевић пише, опет слојевито, опет фантазмагорично и алегоријски, о страдању Фолксдојчера, али и о буђењу свести српског народа, о томе шта се све дешавало када су ослободиоци крочили на плодно тле Војводине.
Етнофикцију аутор продубљује у роману „Жега“.
Маројевић се у овој горкој и опорој причи, дотакао наших подела, којима смо склони као народ, као нација, кроз историју, причајући о сукобу „Бјелаша“ и „Зеленаша“ односно присталица и противника краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Марија и Мартин, сестра и брат, живе у Београду. Година је 1918. И прелива се на 1919. Годину. У том, Београду међу два светска рата, као раскрници векова, као раскрсници судбина Стеван и Марија исписују своју љубавну причу.
Али, тајне које живе у Стевану, које га притискају, испливавају на површину и он одлази, скоро да бежи, не само од сопствене кривице и гриже савести, већ и од Марије. Он воли, али осећање дужности је јаче.
„Шнит“ је наставак етнофикцијске Маројевићеве Одисеје. Црне униформе у Земуну, Хуго Бос, који то црнило кроји, и поново оно време у коме ће све помодарке сматрати за ствар престижа да у свом гардероберу имају овај бренд.
Јер, ако бисмо се запитали шта је оно што је Игор Маројевић желео да нам каже романом „Шнит“, сигурно је да је порука да живот морамо да кројимо по сопственој мери, односно „Шниту“, поштујући своје порекло и историјску збрку у којој су се невољно нашли наши преци.
И оно што је главно, да морамо да поштујемо место у коме се налазимо, и људе који нам се дају, не гледајући на свет очима масовних медија, и системом вредности који се дубоко пореметио.
Оно што је мени посебно фасцинантно у роману „Шнит“ је сличност Новака Маричића и Стевана Кажића из романа „Жега“.
Али, то је та, наша, балканска, модерним речником речено– регионална онтогенеза, која нас повезује, иако се сви ми „из региона“ упорно трудимо да покажемо да смо, и колико смо различити.
Сви ови јунаци, иако само наизглед беже од својих љубавних превара, од искушења са којима немају снаге да се изборе, заправо, беже од себе, од онога што им тече кроз вене – крви и порекла.
То су те наше, колективне слабости, непризнавање, кривица, некајање од кога упорно бежимо, а које се попут чудовишта из ноћних мора враћа и кези своје чељусти на нас, жељно да нас прогута.
И ово ће све кулминирати у роману „Остаци света“.
Причи која почиње грађанским ратом у Шпанији, а наставља се највећим стратиштем у историји света– Јасеновцем.
Ово је роман који је испричан потпуно маројевићевски.
Оштроумно и слојевито, тако да се читаоцу пружа прилика да са сваким читањем стекне по неки нови утисак и доноси неку нову горчину, опорост, али и наду.
Наду, да ћемо на остацима света, на остацима костију страдалника, положити завет за неки нови свет. За нешто боље, лепше.
И његови јунаци су такви. Чулни, еротични и заводљиви попут Иванке Новчић, која је заправо та нада за боље. Њена чулност је добро избалансирана, она буди жељу, нуди заборав све оне трагичности у којој живимо, од Јасеновца до Блајбурга, од НАТО бомби које су се расипале над нашим главама, све до болног подсећања на искасапљена тела у Босни. Од Сребренице до Кравица.
Ово је прича која, ма колико звучало као клише, заиста не оставља ни сенку равнодушности у читаоцу, нити је то могуће. То је читање трагедије уживо, а уједно, ово је и најфилмичнија Маројевићева књига, јер свака страница исцртава једну слику, а динамика не опада од самог почетка је изражена и снажна.
И опет Игор Маројевић у своје причање уноси чисту објективност, не желећи, као што од почетка свог приповедања и није узимао улогу судије.
У службу читалаца писац ставља само и искључиво истину, остављајући читаоцима да се деле, да се преиспитују, и да пронађу одговор на питања : „Ко смо? Шта смо и какви смо?“, и што је много важније „Какви смо то људи постали?“