ТРИО ЖЕНЕ
Чежња се зове именом твојим
У болу нужном тропот ти нудим
Од суза ледних у бисере точим
А младог лика стојим спрам тебе
Мислићеш визија пред тобом таласа
Од тихог нежног умилног гласа
Лутам... Од тебе... До тебе.
У неми круг ковитлам пустош
И себе тражим у пуком сну.
Буђење бесе јаче од Сунца
Зора ме буди уранком села
Мирише све на млеко и грожђе
И шпалир ружа.
Пружам ти прстохват снова
Сву слад својих речи
И тонем...
Трорука бејах у своме сну
Троока будих Сунчано тле
Тронога доспех до тебе
Ја Трио зене.
Клечим...у плавом си оку на челу.
Дрхте ми жедне усне за тобом.
Посипаш росу са ружа кроз прсте.
Миришем на њих.
Ружица румена.
Од света прогнана.
Теби суђена
У сну увела.
Тебе будила.
Себи судила.
Од трнове рузе заспала
И никад се не пробудила.
РУЖЕ
Почела сам да мрзим руже
У шибљу изгребане руке памтим.
Мрзим пупољке проникле из шевара
Беле ко бисерне шкољке
Црвене као хаљина од кашмира
Жуте као сав сакупљен бес у жутилу
Розе сто моле изданак да провири
Наранџасте као неки нови импулс
И црне руже... Као смрт емоција.
Које доживех.
Зато мрзим руже!
У свим нијансама боја
У којима делим себе,
зависно од емотивног лома у мени.
Донеси ми љиљане,
Да пронађем себе и чедности
И у ослобођеном миришу пронађем
Управо тај љиљан који ми лежи на души.
Не волим више руже...
А волела сам их превише.
Умрле су лепоте у нијанси оне црне руже
Која им је спремила поворку
У мени.
КОЦКА ЈЕ БАЧЕНА
Тражим те у сваком углу непролазних година.
Изискујем једно једино клупко скривених пљускова у мени...
Грмљавину из очију да ме ослободи гнева.
Распарај груди да олакшам срце!
Нагомилале су се челичне сузе.
Оковале дамаре у лед.
Колапсирам на измољеном Сунцу
Иза олујних облака.
Тражим ваздух да продишем.
Колико је речи утрошено у чекање?
Била је довољна само једна...реч.
Да ме претвори у дрвеног лутка
Који се креће импулсом оног који поседује.
Била сам гонич марионета...
А упила им све елементе конструкције.
Ко сам ја?
У наличју свега?
Изгубљен пастув на пољани дивљег цвећа.
Свесна луталица кроз време.
Живим од јуче...верујући у сутра.
Игноришем данас.
А данас је ипак садашње време.
Коцка је бачена!
ЕГО
Како да наплатим срцу сенку месечине?
Повила је плашт преко озеблости од мржње.
Разнизала одору неповерења.
Пробила мачем у срж недораслих жеља.
Его предвојен од алтерега
Синхронизују ум на стишњеност свега.
Тумарам ходницима блуда, мрака и олује.
Ломим шибљаке у сазвежђу ове испретуране ноћи.
Будим звезде на празном црном небу.
Будим плавило у тами...
Бледо писаније звезда по прерији универзума.
Кројим лествице ....а од њих мердевине
Да досегнем месец.
Од месеца...пробудим Сунце.
Укротим олује...смирим севање муње,
Стишам мутне грмљавине.
Ја ...човек у покушају.
Песник на почетку.
Изнуђеник на киши...додола.
Смртник на линији бесмртности.
Ја у свему без свега.
На самилости окрутног личног ега.
Венера.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Нела Ранђеловић, рођена 17. септембра 1986. у Нишу. Живи у малом месту између Прокупља и Мерошине, у Бресту. Ради у апотеци. Бавим се писањем поезије још од детињства. Има доста повеља. Писање је део њеног живота, а њен узор понос старог града Ниша, Бранко Миљковић.
 |
| Нела Ранђеловић |