што гранама својим’ у небеса дира,
квргава му маса, за вјетар не мари,
што му гране ломи и неда му мира?!
Наслуш`о се свега и видио свашта,
„старцу“ више ништа, непознато нема,
и сад се лагано, од живота прашта,
после петсто` љета, њему се дријема.
Нема око њега, ни једног’ вршњака,
а радо би` неком` отворио врата,
и гране би своје широко размака’,
кад би сада срео, барем једног` брата.
Тај разговор њихов, волио бих чути,
јер горостас стари, многе тајне крије,
на пропланку сам је и одавно ћути,
и већ дуго ни с ким’, говорио није.
А старо му срце, све слабије бије,
од столећа многих, разум му се мути,
из земље му корен, тошко воду пије,
и опште му стање, на добро не слути.
И храст воли друштво, исто к`о и људи,
ал`, он, нема више ни једног` парњака,
и све му је јасно, томе се не чуди,
јер сад и сам види, да се крај примака’!
Нови Сад, Каменички парк, 2013. љета Господњег