И ако искључиво српско наслеђе, манастири и цркве, како у Метохији, тако и на Косову су и интегрални део културне баштине Европе, па и света, јер су културна добра манастири Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка и наравно Пећка Па-тријаршија уписани у Унесков регистар баштине.
Ови метохи су задужбина српских краљева у првом реду, затим властелина као и многих других задужбинара који су својим хуманим прилозима ос-тавили неизбрисив траг и сведочанство да је на овим просторима искључиво живео српски народ.
Свакако, Пећка Патријаршија је један од најзначајнијих манастира на Косову и Метохији, а са-мим тим и најзначајнији споменик српске прошлости. Наиме, ту се вековима налазило седиште српских архиескопа и патријарха као и њихов маузолеј. Оснивач овог манастира је Растислав (Растко) Немањић, познатији у српском народу, па и шире по монашком имену Сава, а по канонизацији у Српској православној цркви и као Свети Сава. Он је био и први архиепископ српске православне цркве након стицања њене аутокефалности 1219 године. Рођен је у Дежевској долини у селу Мишчиће 1175 године, а умро у Великом Трнову у Бугарској 1236 године. По предању, када се Стефан Немања враћао из Студенице и само на километар од свога двора у Дежеви пред њега је изашла супруга Анастасија са властелом. У наручју је држала њиховог трећег сина Растка. Када га је Немања угледао од радости му је тепао: „Мишчићу мој, мишче моје“. И тако је село добило име Мишчиће.
Манастирски комплекс надомак Пећи, Пећка патријаршија, грађен је од треће деценије тринаестог века па све до средине четрнаестог када је и седиште Српске архиепископије премештено из Жиче у главну цркву светог Апостола. Године 1346. је уздигнута у ранг патријаршије.
Манастир Дечани, задужбина краља Стефана Уроша III, започета је са градњом 1327. године а завршена тек 1335. захваљујући Стефану Душану. У манастиру се за највећу светињу, наравно поред великог изобиља злата и сребра, затим икона и фресака, сматрају чудотворне мошти краља стефана дечанског.
Задужбина краља Милутина, Грачаница, завршена је са градњом и осликавањем 1321. године. Током средњег века је била посвећена благовештању, а данас се прославља Успење Пресвете богородице. Једини сачувани објекат од читавог средњевековног манастирског комплекса је баш црква Успења Пресвете богородице.
Богородица Љевишка је задужбина краља Стефана Уроша II Милутина и налази се у Призрену. Црква је подигнута за кратко време у току 1306 и 1307 године на старим темељима катедралног храма који је такође саграђен на рушевинама ранохри-шћанске цркве. Неколико векова потом црква је била саборни храм епископа и митрополита Српске православне цркве.
У току турске владавине половином 18. века црква је претворена у џамију што је веома тешко погодило православне србе. Тек 1912. године након ослобађања од турака ова привремена џамија поново постаје црква и власништво Српске православне цркве.
Тешку судбину Богородица Љевишка доживљава и у каснијем периоду, како током Првог светског рата, неблагонаклоности у време комунизма, тако и у мартовским немирима албанских сепаратиста 2004. године. И ако је црква била под међународном заштитом, тачније заштитом немачких војника припадника НАТО снага, запаљена је и оштећена ватреним оружјем.
Након нешто више од две године од мартовског погрома црква је стављена на Унескову листу светске културне баштине.
Од 1999 године на Косову и Метохији је уништено 150 српских цркава и манастира. Од тог броја 61 имају статус споменика културе. Такође је уништено а и покрадено преко 10.000 икона и црквених богослужбених предмета. Укупан број Српских светиња у нашој јужној покрајини је око 1300, што цркава, што манастира.
Набрајајући најзначајније светиње на Косову и Метохији, не можемо а да не поменемо Газиместан. То је меморијални комплекс недалеко од Приштине изграђен на месту где се одвијала “Битка на Косову“.
Комплекс чине: Споменик косовским јунацима, Муратово турбе и Барјактарево турбе.
Светиње на Косову и Метохији су неисцрпна тема како историчара тако и многих беседника који су своја сазнања преносили с колена на колено. У свести српског народа је остао неизбрисив траг хиљадугодишњег битисања на овим просторима како културни тако и курторолошки па и духовни јер ту је њихова узвишена такорећи божанска душа.
Да, божанска душа. Косово и Метохија су заиста душа Србије, али је можда прескромно рећи само то. Косово је извор живота и колевка српског народа. Славна постојбина изаткана јунаштвом и љубављу. Немањићи, творци српске државности, више од два века су срцем , душом и умом писали најславније странице наше историје.
Духовност нашег народа највише и најупечатљивије се осликава на територији Косова и Метохије, што доказују бројни манастири и цркве које су остале све до данас као неприкосновени сведоци наше постојаности и поред снажне тежње многих непријатеља да у вековној борби униште те необориве доказе.
Недаће су челичиле српски народ после којих је бивао све јачи и већи у својој духовности и жељи да истраје и опстане свој на своме.
Косово је душа Србије. Косово боли и душа боли. Срце све снажније куца, морал расте, а жеља сло-бодарског српског народа је све већа да се ослободи челичних стега „миротвораца“ који су стали на погрешну страну супротну божијим уверењима. Али, још увек разум влада! Силу, ма каква она била побеђује разум а правда је увек на страни праведника свидело се то некоме или не.
Ближи се дан када ће цео свет спознати нашу аутохтону косовску душу препуну љубави али и достојанства и схватити да у њој куца срце Србије, а онда ће се с дужним поштовањем клањати њеној светој узвишености.
Тада ће Божји народ коначно бити свој на своме у свој својој величини на вјеке вјекова.
Дух, разум и тело постаће целина.