ОДБРАНА ДУШЕ
Под небом, под сунцем,
Месецом и свиме што
Над нама бди,
У житном пољу, у сенци кестена,
Међу планинским биљем
Отимам је од злокобних руку
Песмом, сопством,
Свиме што ми је дато.
Као што би отац и као што би мати
Своју нејач бранили-
- И срдито и умиљато.
ЈЕЗИК
Којим језиком се разумемо?
Који језик је мој и твој?
Који је језик напросто наш?
Да ли онај који слушати умемо,
Онај који зовемо " свој"?
Ја не знам. Да ли ти знаш?
Или језик који у самоћи
Сама са собом зборим
А ехо подилази све кичме света?
Којим језиком ће ми помоћи
Творац, кад реч не проговорим
И ни стих се од те туге не расцвета?
Који је то језик који чујемо
И сви га својатамо
Кад олуја се на срце стушти?
Којим то језиком сви одјекујемо
И овде и негде тамо?
Плачевни језик је одувек немушти.
ВЕЧНО РАСКРШЋЕ
Јесам ли опет усред неког рата,
Раскршће у надметању туђем,
Несрећница између два полубрата
У свету што оста непробуђен?
О, да ли сам опет самоникла ружа
Из камена, са латицама свиле,
Чудноватог корења које свуд се пружа
Толко пута сечене куцавице жиле?
Јесам ли опет усред неке битке
Која није моја, а моју крв иште
У прецењеним речима које нису читке
И које немају своје уточиште?
СТРАНА
Најважније питање оних који суде
Дуго немајући миран сан
Јесте на чијој сам страни,
Јер, увек на нечијој мора да се буде,
А ја, ето, нисам и ,ето, не знам
Која страна напада, а која се брани.
Ја, на општи ужас, не бирам страну
Ни света, ни народа, понајмање силе;
Никада нисам, нити ћу довека.
Само очи пролиће силну воду слану
За недужне душе што су просто биле
На страни Живота и на страни Човека.
ИЗА МАСТИЛА
Срећна сам, драги,
Ту у помисли на наслов песме
Коју не стижеш да напишеш.
Удобно сам се сместила
У ћошкове твојих бележница,
У недовршене стихове,
Чак и у оне који опевају
Твоју предају, твој умор
И расплићу мрежу твог очаја.
Сналазим се добро у капи мастила
Што на издисају гребе жуту хартију
И снева градове неоџивљених живота.
С друге стране, од сопствених слова
Ткала сам покривач за брачну постељу,
А сада их одано носим
Као какав чипкани вео
Да прекрије бразде
Суза испосница.
ЖИВЕЋУ У ЈАБУЦИ
Увек ће у некој јабуци
Немарно спуштеној
На тањир боје ноћи
Куцати моје срце.
У некој грани дрвета јабуке
Таласаће се моја коса
И по свима њима
Шириће се моје руке
Као кад ти у сусрет идем.
У некој семенци обичне Ајдаре
Сунчаће се моје очи
И из њих ће израсти младице
Пуне дечјих радости
И слободног цвата.
Увек ће у некој јабуци
Бити откуцаји мог срца
Јасни, мирни и спокојни
И дуго ћу зрити на овом свету.
МАЧ
И над мачем има мач,
Над моћником моћник други,
Наплаћује небо плач
И помаже своме слуги.
И над свећом свеће горе
И смркнуће свој крај сазна,
Без питања одговоре
Шта су награда и казна?
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Јелена
Трајановски Станковић је рођена 17.12.1985. године у Београду, где је
одрасла и школовала се. Иако је по занимању мастер менаџер људских и
социјалних ресурса, литерарно стваралаштво сматра својим истинским
позивом. Писањем прозе, а понајвише поезије бави се од најраније
младости и њени радови су углавном рефлексивне, љубавне и друге
тематике, уз повремен фокус на стваралаштво за децу и младе.
Своје радове редовно објављује у Зборницима поезије, у савременим часописима за културу и уметност као и на поетским сајтовима.
Њене песме су похваљене и илустроване у Збирци „ Трагови на песку“.
Једна је од добитника књижевне награде „ Најемотивнија љубавна пјесма“, конкурса љубавне „ Пјесме над пјесмама“.
Учествовала
је на Фестивалу савремене кратке књижевне форме у организацији ИНАКУ из
Скопља, а њен рад уврштен је у Антологију у издању поменутог Института.
Удата је и мајка четворо деце. Са породицом живи у Београду.