ХУМКЕ ЗЕЛЕНГОРЕ
Зеленгоро,
под лелеком облака,
под шапом судбине.
Подигни окове,
звјезданим борама,
челу небеском.
Сузама мивена,
заборавом запретана,
букни
у јутро росеће.
Зеленгоро,
у трбуху мјесеца.
Зеленгоро,
на рогу јелена.
Зову те
њихови датуми
-нигдје неписани,
споменици
-нигдје подигнути,
вуци
што тмине тајнама разгрћу
и мртва срца
Мајки овдашњих.
Препечена зелена горо
раскини ланце мрака,
да груди гријемо
покајничком свјетлости
слободе.
ПОНОР
Џелати крвави витлају,
неокајана времена.
Калиновик уморан у подне,
притијешњен сјеном Зеленгоре,
животом понора у понор улази.
Блажен ти покој Лелијо,
по теби расту цвјетови младости,
из братске крви,
пламте ти свијеће покора
и мир полако пада на Херцеговину.
Зеленгоро,
под лелеком облака,
под шапом судбине.
Подигни окове,
звјезданим борама,
челу небеском.
Сузама мивена,
заборавом запретана,
букни
у јутро росеће.
Зеленгоро,
у трбуху мјесеца.
Зеленгоро,
на рогу јелена.
Зову те
њихови датуми
-нигдје неписани,
споменици
-нигдје подигнути,
вуци
што тмине тајнама разгрћу
и мртва срца
Мајки овдашњих.
Препечена зелена горо
раскини ланце мрака,
да груди гријемо
покајничком свјетлости
слободе.
ПОНОР
Џелати крвави витлају,
неокајана времена.
Калиновик уморан у подне,
притијешњен сјеном Зеленгоре,
животом понора у понор улази.
Блажен ти покој Лелијо,
по теби расту цвјетови младости,
из братске крви,
пламте ти свијеће покора
и мир полако пада на Херцеговину.
НА СТАРОМ МОСТУ
Силазим у себе
на далеку путу,
у отету земљу
на крају Балкана.
Стрнике покошеног јада
над нашом ријеком,
расуле љубав и сиједе вјеђе
а птице
ко виле у лету,
тужбалицу нижу
кроз мостарске кише.
Над срушеним мостом,
вјешала времена
и лагани лахор,
оплакују
Мостар и Шантића.