ОДАНОСТ
Погледај, дан је леп, сунчан и лак...
Пронађи један осмех за мене,
насмеши се прелепи цвете.
У мору цветова,
Посебан ти си....
Мој драги те својом руком убрао, мени на дар.
У пољу сунцокрета, хиљаде цветова...
А ти један једини, његове љубави знак...
Обећање, да увек ће ме волети,
баш као што ти сунце волиш...
Погледом га тражиш,
јутром га сачекаш,
при одласку испратиш.
Само њему се радујеш...
И ја у Сунце гледам,
због њега постоји свет,
и ти прелепи цвет,
најлепши сунцокрет.
ПРОЛАЗНОСТ
У смирају дана, усамљена птица,
у познатом гнезду тугује и ћути.
Отишли су птићи, пусто јој је сутра.
Сунце новом зором,
све у живот спрема...
На ливади опет, маслачак се смеши...
Пролеће је, радују се бубице у трави...
Само једна птица,
своју тугу сами.
ОДЛУКА
Моја самоћа,
моја је судбина и
избор мој.
Љубав у мени увек ће живети,
а никада је не могу дати...
Заљубљена...
А ти?
Мени ћеш увек сијати,
далеко као звезда свака
што од погледа се крије.
И никада близу није....
А ми?
Могли смо бити ми,
Али то ниси желео ти.
У тренутку када си ме блокирао:
да ме не видиш,
да ме не чујеш,
ти си бирао....
САЊАРЕЊЕ
Зашто носим ову тугу у очима?
Зашто желим оног ко ме неће?
Зашто сањам једне црне очи?
Зашто сада саму себе кривим?
Туга твоја, туга је од срца,
јер га воли и то тебе боли...
Желиш оног што ти душа жели,
и то памет не може да бира...
Сањаш очи оног кога волиш,
у сновима он је само твој....
Себе кривиш јер знаш да си крива,
што га на трен ниси волела,
можда би и сада била жива,
и лакше би преболела.
Шта је мени, жашто немогуће желим?
Немогуће заувек је живо,
опсесија, никад нема краја...
Љубав твоја, сан је само,
у реалном твоје среће нема...
Нит је има нити ће је бити...
Туга тебе оставиће твоја,
ал' сећање никад проћи неће...