Јелена се благо наслонила на свог мужа, Филипа и препустила се уживању у представи, док су Алексеј и Ирина блистали од радости што су угостили пријатеље из Србије на најљепши могући начин. Посматрали су Сергеја како надахнуто објашњава Теодори детаље везане за театар. Потајна мисао се ројила са жељом да њих двоје постану пар и да на тај начин још снажније учврсте породичну, пријатељску везу. Међутим, били су свјесни Сергејеве заузетости и нису жељели да његову дјевојку повриједе, наговарајући Сергеја да прекине забављање. Били су побожни и све су препустили Божијој промисли.
Теодора је посматрала бијелог и црног лабуда дубоко свјесна персонификације и поруке, коју представа носи. Сваки пут, када је осјетила усхићење, невјерни и нестални Невен испливао би из сјећања и потврдио негативност невјере. Највеће љубави најчешће су настајале из патње и разочарења и увијек је једна страна мање вољела и искориштавала емоције крхке душе, која се савијала под налетом осјећања.
Након завршене представе, публика је овацијама поздравила балерине и балетане и док је аплауз одјекивао театром, Теодорина сјећања заглавила су се на њеним наступима у Грчкој. Сјетила се Стергиоса, коме је сасјекла крила и није му пружила шансу да своје мисли преточи у ријечи. У тим моментима била је окрутна и хладна, што је била посљедица дубоког разочарења. Излазећи из Бољшој театра, Сергеј је ухватио Теодору испод руке да би лакше изашли. На тај додир није реаговала. Културно се препустила и захвално осмјехнула.
"Још један незабораван дан је иза нас. За сутра имам план, који мораш прихватити", предложи Сергеј са великом чежњом.
"Заиста вријеме брзо пролази. Москва је чудесна. Да ли ме можеш упознати са
планом?", кроз осмијех је шаптала Теодора.
"Ја сам велики љубитељ сликарства. Желим да ти покажем галерију Третјаков, која је руски, национални музеј умјетности. Поред слика, садржи скулптуре и заиста је посебан. Требаће нам неколико сати да разгледамо око 130.000 умјетничких дјела."