УЛИЧНИ СВИРАЧ
Улице су затворене.
Примећујем нешто,помислим излаз…
Али то је само јос један
забрањени прилаз.
Душу ми удара велики прасак,
а моје срце је ћорсокак.
Где је тај дашак ветра
што мом болу смета?
Риме се огледају у ноћним светлима.
Звездана прашина је сакривена…
Хладан је бетон,
жице се једва тресу.
Понела сам једну стару кесу.
Можда убациш који жетон.
Збогом разуме!
ја свирам теби у инат.
Збогом свести!
У овој игри ја теби дајем мат.
Сузе стварају чврсте ланце,
али временом један по један пуца.
Окружена сивим облацима,
ја сам само улични свирач твога срца.
РУЖЕ И ГИТАРА
Соба пуна сецања
дозива насе уморне очи.
Обгрљена зидом очаја
пар лепих тренутака срочи.
Са прозора је посматрам неизвесно.
Изговарајући речи праћене додиром бола
сузу са лица бришем и по стаклу пишем,
а то моје срце пресеца на пола.
Соба пуна прашине и мрака,
нађе се по један од сунчевих зрака,
који обасјава кревет прекривен
поцепаним писмима и осушеним сузама.
А у једном забаченом ћошку,
окружена магијом песама,
стоји и даље она стара гитара
прекривена сивим ресама.