Огранци и падине срца Србије у августовско предвечерје куцају најтоплијим откуцајима и сваки пулсирани дрхтај разњежује. Мириси опијају. Поред додира, загрљаја и пољубаца, мирисе на посебан начин носимо кроз живот. Мисли о Златибору носе различите слике и мирисе пажљиво упаковане у ладице сјећања.
Тешке, кошаркашке торбе, чији садржај увијек пише посебну историју брендова, отвориле су се и чекају на уобичајено распакивање. Опрема за спортисте има посебну привилегију – путује свијетом заједно са својим власницима. Први мирис са којим спортисти долазе у додир је мирис дворане, кошаркашког паркета, лопте и опреме. Два тренинга дневно и десет дана физичких припрема захтијевају посебну упорност, издржљивост и стрпљење. Брежуљци чекају наше кораке, који су често били претешки од тегова завезаних око мишића листа. Јагода на шлагу представља побједу на утакмици, а прије тог украшавања потребни су различити састојци. Буђење у освит зоре и први јутарњи тренинг са поспаним тијелом, представља тежак почетак дана. Загријавање, растезање, трчање, вјежбе, спринтеви, трбушњаци, склекови, поново трчање и на крају маратон.
Златиборско јутро смежурано на сивкастим облацима, који су наговјешатавали невријеме, није нас спријечило да истрчимо маратон. Кондициони тренер је показао у даљини једну тачку, која је изгледала као мушица у оку.
Рекао је:"Вријеме је за провјеру издржљивости. Данас ћете трчати до репетитора без заустављања. Када освојите врх, одморите се пет минута и вратите се не мијењајући брзину."
Када би навијачи на утакмицама могли претпоставити, како је тешко доћи до јагоде на шлагу и колики је труд потребан за освајање врхова на табели, не би се љутили, када њихов тим изгуби понеку утакмицу. Тешке ноге са развијеном упалом мишића полако су почеле освајати падине Златибора. Гледајући према тачки до које требамо трчати, чинило нам се како се нашим приближавањем, она све више удаљава. Сиви облаци су се спуштали на наша рамена, а вјетар се дувајући нам директно у лице, све више појачавао. Касно августовски прелив траве, која полако урања у јесење боје, експресно је тонуо у потпуну таму. Осјећање нелагоде се ширило напрегнутим плућима, која су халапљиво гутала ваздух. Праменови косе падали су преко забринутих очију и како да су хтјели одлетјети у вртлогу, који се појачавао. Чуло се дубоко дисање. Трава jе постајала некако превисока. Изгледа да смо залутале, неким непознатим стазама, не прекидајући трчање. Врх репетитора добио је прве обрисе. Циљ на дохват руке, али још увијек далеко. Самопоуздање се расипало и увлачио се страх. Испуњавање једног циља било је веома близу, а други циљ је повратак у хотел "Палисад", чији се назив могао раставити на разне секвенце и исконструисати глаголске облике у хумористичном тону. Подножје брежуљка је испред нас, а репетитор, као торањ на Авали поносно и некако сабласно пркоси налетима вјетра. Још мало... морамо освојити и стрми успон. Снага нас полако напушта... Још мало...
Из ове перспективе замишљам какав би то био селфи, али у то вријеме могли смо понијети руски апарат "Смена 8" и филм "Кодак", чије развијање и израду слика сви са нестрпљењем очекујемо. Још једна тачка, појавила се у нашем видокругу, али овај пут у супротном правцу – хотел у даљини, док су на небу муње и громови остављали поцијепано платно. Киша се спуштала на нас као нијагарини водопади. Патике, напуњене водом биле су теже од војничких чизама. Залутале смо на неку непознату њиву, чија је трава била у висини наших рамена. Механички трчећи кораци шљапкали су и подизали блато око некада бијелих, спортских чарапа. Маратон је личио на одслужење војног рока у немогућим условима. Љубав према спорту не познаје границе.
Након вишесатне борбе са невременом, утрчале смо у хотел у коме су нас дочекали запрепаштени погледи гостију, који су нам саопштили:"У хотелу је нестало воде."
И ријечи тренера:"Положиле сте тест издржљивости."
Непоновљиви мирис Златибора!!!
Александра Броћета, ЊЕЖНО, Бесједа, Бања Лука, 2016.