Мали мој
Зар је толико вредан осмех твој?Зар је толико скупа лепа реч твоја?
Зар те толико спутава размаженост моја?
Колико кошта да те неко разоружа
и да ти целог себе пружа?
Кошта ли шта?
Нудим ти срце на длану,
море суза,
осмехе,
разне авантуре,
промене расположења,
Изазване свaђе ни из чега сваки дан.
Ништа ми није срамно.
Ништа ти није страно.
Вредиш ли толико?
Вулкан
Златом обојен дан.
Дан који одише срећом.
Дан који ме тера до
места злочина...
До нашег места.
Ах, те проклете слатке
муке.
Како смо се само добро
заиграли...
Била је ноћ.
Ветар је пиркао. Нас двоје
наслоњени на хаубу,
погледом упртим ка небу
које је богато звездама
и прелепим полумесецом.
Све је то сјало само за
нас двоје.
Да ли се и теби тако
чинило?
Коса ми је лепршала на
ветру, а ти је лаганим покретом
руке ухватио и пропуштао
кроз прсте.
Правила сам се да не
примећујем, а у себи сам горела.
Горела од жеље да те
загрлим, да те онако сочно пољубим...
Причао си ми нешто и
смејуљио се.
Мамио си ме тим сладуњавим
осмехом.
Више те нисам ни слушала.
Размишљала сам само о
једном...( срамим се )
Као да си ми читао мисли.
Пустио си ми косу и
пребацио руку преко мог рамена.
Прибио си ме уз себе и
пољубио у образ.
Пријало ми је. Нисам се
померала.
Приметио си то.
Настављао си да ме
обасипаш пољупцима.
Био си све ближе и ближе
уснама.
Жељна твојих, била сам
спремна да их дочекам.
Ал´хватала ме је бојазан
од могућих последица.
Ишао си ка врату, затим си
се спуштао све ниже и ниже.
Више нисам размишљала.
Готова сам...
Тако је све и почело.
Као лава у вулкану што
куља, куља, па избије.
Тако су и моја осећања
избила на површину.
...........
Тихо, скоро па нечујно,
овог лепог дана корачам
до тог чаробног места у нади
да ћу срести добро позната ока два.
Знам да си далеко.
Али, можда некад и ти
залуташ мислима до мене.
Бог то зна.
Друже, речи ме више не
служе.
Схватила сам.
Волела сам те тада, Волим те сада,
Волећу те сутра, Волећу те и
дуже.
Друже!