Средином деведесетих година прошлог вијека, Ана је први пут посјетила манастир. Имала је осјећај да је прије цијеле вјечности путовала кроз Крупу на Врбасу са крајњим одредиштем, мјестом на морској обали. Група младих парохијана из бањалучке цркве Свете Тројице организовала је на Велики четвртак одлазак у манастир, који је посвећен Светом Илији. Оштећен у грађанском рату, разбијених прозора кроз чије се шупљине провлачио хук вјетра са остацима прашине на поду зрачио је посебном духовношћу. Младе парохијане дочекао је игуман манастира отац Сава (Недељковић). Заједно су припремили плаштаницу и у свечаној тишини слушали молитве бдења са дванаест прочитаних Јеванђеља при чему се за свако Јеванђеље палила једна велика свијећа. Анина мајка желећи да манастиру остави трајан поклон, изабрала је хеклани столњак, рад Анине баке. Игуман је примио поклон, који је ставио на сто у олтару. Једна од икона њежно је спуштена на хеклане кругове.
Осјетила се дубока, неизрецива љубав. Мир је омотавао облоге
благости на животне ране и прохујале, ратне дане.
Молитве су се узносиле и високо уздизале
изнад звоника стремећи према невидљивом. Браве на оковима религиозног незнања брзо су
се откључавале, а ланци су звучно падали испред мисаоне побједе.
Сазнања о уздржавању од одређене хране и пића као и од лоших мисли и дјела полако, али сигурно и топло довели су Ану до одлуке о прихватању православног поста. Савладавала је степеницу по степеницу и учвршћивала се на свакој сљедећој, да би након извјесног времена потребног да се организам, тачније дух и тијело навикну, прелазила је на дуже трајање до коначног прихватања поста у цјелини.
Сазнања о уздржавању од одређене хране и пића као и од лоших мисли и дјела полако, али сигурно и топло довели су Ану до одлуке о прихватању православног поста. Савладавала је степеницу по степеницу и учвршћивала се на свакој сљедећој, да би након извјесног времена потребног да се организам, тачније дух и тијело навикну, прелазила је на дуже трајање до коначног прихватања поста у цјелини.
Након низа година са промjењеним начином живота, питала се како
је могуће да су становници бивше државе могли
бити ускраћени за духовни преображај и да су највише масне хране конзумирали у
вријеме великих постова. Свако вријеме има своје путеве и странпутице, тако је
и вријеме Аниног дјетињства и одрастања путовало на вијугавој линији низбрдице тонeћи у
провалију духовне утрнулости. Као што за сваки гријех постоји покајање, тако се иза
низбрдице, муњевито појави узбрдица, коју је теже
савладати, али је и награда драгоцјенија.
Александра Броћета, Крстарење,
Бесједа, Бања Лука, 2020.