Љубиша Ж. Војиновић – Мајсторовски: Ко је написао књижевни спјев, Смрт Смаил-аге Ченгића?

     
Оправдана је сумња, да је поменуто књижевно дјело, написао хрватски књижњвник Иван Мажуранић?! Такође, постоје бројне тврдње, да је ово књижевно дјело написао Петар II Петровић Његош! У прилог ове тврдње, ево неколико података, који упућују на њену тачност, а поткрепљују сумњу у званичну верзију ауторства!  
     1. Почетком друге половине прошлог вијека, неко од наших
књижевника или је можда био у питању неки дипломата (није ми познат податак, о коме се радило), је у московској архиви видио оригинални Његошев рукопис, у којем Његош помиње наслов овог спјева и наводи га као своје књижевно дјело!
     2. Непосредно пред своју смрт, Његош се лично, жалио свом  пријатељу и савјетнику, Новици Церовићу, следећим ријечима:  "Дао сам једно моје дјело једном Лацманину, да га одштампа у
Дубровнику, чуди ме, да ми се никако не јавља!"
      3. Ликвидацију Смаил-аге Ченгића, лично је наредио управо,
Петар II Петровић Његош. ( То су историјски факти ).
Зашто? Ево објашњења!
     Смаил-ага је, мимо многобројних злодјела учињених српској   раји на територији Херцеговине и Црне Горе, урадио следеће:
Позвао је, на мировне преговоре црногорске главаре!
На тај састанак, отишли су 32 главара на ријеч и повјерење, Смаил-аге, на његов праг. Међу њима је било и осам Петровића, Његошевих блиских рођака!
     Овдје је важно напоменути, да је на те преговоре, требао отићи и Његош лично, који је тада имао нешто више од 20 година.
     Новица Церовић, који је лично познавао Смаил-агу, још са војне академије у Паризу, упозорио је Његоша, да не иде на тај састанак, из разлога што не вјерује Смаил-аги и Турцима, и обратио му се следећим ријечима: "Господаре, немој ићи на ноге Турцима, ако се неко зло догоди, ипак, да нас Турци, барем у потпуности не обезглаве!"
      Његош је, на срећу, послушао свог мудрог савјетника!
     Али, на жалост, Новичине слутње су се обистиниле!
     Смаил-ага Ченгић, турски кабадахија и зликовац, наредио је да се погубе свих 32 главара, који су дошли на преговоре!
      Свима су одсјечене главе и пободене на коље у Гатачком пољу. Шта рећи!? ( Паде ми на памет, шта би се надаље дешавало, да је тада, на састанак отишао и владика Раде?
     Између осталих зала и губитака, не би никада био написан Горски вијенац, Луча микрокозма, Огледало српско, пјесме Орао и свиња, Ноћ скупља вијека и тд....)
     Наредбу о смакнућу Смаил-аге, Његош је повјерио лично, већ поменутом Новици Церовићу. Њему је безгранично вјеровао!
     4. Као четврти аргумент, навешћу чисто призивање логике у помоћ! Просто је не схватљиво, да Његош, који је толико тога писао, није написао и нешто о овом значајном и поготову за њега лично, великом догађају?! Да он, о смакнућу Смаил-аге не напише ништа, а да о том догађају пише, тамо неки Лацманин, који нема никакве везе, ни са Црном Гором, ни са Цетињем, ни са смакнућем Смаил-аге?! Којешта!
Заиста, нема никаквог смисла нити има било какве логике!
     5. Као пети аргумент, навешћу пјеснички поглед на овај догађај.
Елем, Хаџи Радован Бећировић Требјешки у пјесми о овом 
Догађају, овако написа:

....."Свак је знао, да је нешто ново,
       кад закуца звоно Иваново,
       на Цетиње пред манастир стари,
       кад бануше дробњачки сердари!
Цијела се престо'ница сјази,
     није шала, Ченгић кад долази,
     свијема је мило да га виде,
     и онога кому главу скиде!
     Великога бана Церовића,
     и војводу Шуја Караџића,
     Алексића главосјековића!
     Његош, ове људе цијенећи,
     не шћаше их чекати сједећи,
     но, излази Петровићу Раде,
     на бијела врата од биљарде!
     У братска се изљубише лица,
     а прича му Шујо и Новица,
     за Мљетичак и борбу крваву,
     Мирко вади Смаил-аге главу!
     Ево главе величанство ваше,
     зулумћара и турскога паше.
     Гле Његоша људске величине,
     спусти мртву главу да почине,
потури је на сред' билијара,
па се с' мртвом главом разговара!
     Дође ли ми, дође Смаил-ага,
     нема тога на свијету блага,
     да ми плати мојих осам брата,
осим твога пресјечена врата......"

Дакле, да сада резимирамо начету тему:
Када сагледамо све наведене чињенице, више је, него ли очигледно, да је спјев СМРТ СМАИЛ - АГЕ ЧЕНГИЋА написао Петар II Петровић Његош!

    Важно је подсјетити, да се ова тема већ једном покретала у књижевним и културно просвјетним круговима!
     О њој се већ расправљало и дискутовало у вријеме Брозовог  комунистичког режима. Али, на жалост, један истакнути члан централног комитета савеза комуниста Југославије, прекинуо је сваку даљу дебату следећим ријечима: "Људи, манимо се ове приче, зар није боље, да имамо два Његоша, него једнога." Тако и тада је, ова тема прекинута!
      Сматрам, да је таквом одлуком, учињена велика неправда и гријех, према нашем величанственом и највећем пјеснику и мислиоцу, Петру II Петровићу Његошу! Комунистички режим, учинио је још сијасет неправди и злочина над српским родом и народом, као и над самим ликом и дјелом Његоша, што наравно није случајно, али о томе ћемо неки други пут!
       Због свега наведеног, као пјесник и љубитељ Његошевог књижевног стваралаштва, као и ради досегнућа правде и истине, желим покренути поново широку иницијативу,             у разрјешењу овог важног питања!
     Зато, овим отвореним писмом, апелујем на све надлежне институције и установе државе Црне Горе, да покрену судски поступак и опсежну истрагу поводом овог несагласја и да се судским путем дође до истине и правде, ко је заправо, аутор књижевног дјела СМРТ СМАИЛ - АГЕ ЧЕНГИЋА ???
      Такође, позивам сва удружења књиживника, пјесника и културних радника, да подрже ову иницијативу и изврше медијски притисак на надлежне установе, да се дође до правде и истине, на добробит свих првдољубивих људи.
      Биће то занимљив, интересантан и јединствен, али веома важан судски процес, у којем би упокојени Његош, тужио упокојеног Мажуранића, за крађу интелектуалне својине!  Нека се коначно, сазна истина! Ваљда нам је то свима циљ и жеља! Ето, од мене толико, за сада. Срдачан поздрав.

                                         
Нови Сад, 2022. љета Господњег


БЕЛЕШКА О АУТОРУ


Рођен је 1964. године у селу Мајсторовина, које  се налази на источним падинама планине Бјеласице  у Црној Гори.  Основну школу похађао у Равној Ријеци. Гимназију у Бијелом Пољу. Студирао је на Факултету техничких наука у Новом Саду. Дипломирани је инжењер машинства и Мастер техничких наука.

Члан Удружења књижевника Србије.                                                     
Члан Друштва књижевника Војводине.
Члан међународног удружења књижевника "Горски видици".
Члан Савеза књижевника у отаџбини и расејању.
Члан Еколошког покрета Новог Сада.
Љубитељ је планина, ријека, борова и орлова.


Објавио је следећа књижевна дјела:
                                                                                  
1. 2014. године, збирку пјесама "Човјек, Бог и камен "
2. 2016. године, збирку пјесама "На крилима орла"
3. 2019. године, пјеснички еп "Писмо цару"
4. 2020. године, збирку пјесама "На стијени сурог орла"
5. 2021. године, збирку љубавне поезије "Ватра у срцу"