Катарина Рајић: Две песме

 РЕКАО ЈЕ

Рекао је, 
Чиниш ме сретним.
А ја њему, 
Црташ ми осмех, са тобом летим.
Ти си мој циљ, мој разлог и смисао;
Ти си мој сан, моја жеља, без тебе не бих дисао. 

Рекао је, Буди моја живот цео.
Па докле траје, нек траје.. 
Ма, буди мога срца најлепши део;
Нека љубав у твом оку вечно сјаје.

Рекао је, Хајмо негде далеко од свега;
Где сунце над морем се топи, 
Ветар у коси, таласи и песак, сад нам треба, 
Да уз чаше вина, љубав у нама све потопи.


ХОЋЕМО ЛИ НА ПУТ ЉУБАВИ?

Као онај из романа, љубавних!
Где крену двоје, 
У нове пределе заплов. , 
Да по мирном мору плове, 
Да у луку пољубце роје. 
Хајдемо мила, на пут око душе.
Да завиримо шта све она тамо скрива. 
Много је цвећа, тамо нема суше;
Љубављу оно се негује и залива,
Видећеш чак и најлепше звезде свемира.
Све то душа тајно скрива.
Сваку успомену чува,
То је тајна како бити жива,
Да натераш и ветар да љубав дува. 
Зато хоћемо ли на тај пут љубави?
Желео бих све то са тобом да поделим.
Анђели су ми ноћас шапутали у сну,
Да те узмем за руку и водим по дну-
По дну душе да миришеш лале,
Шеташ баштом и бојиш дане. 
Биће ово наш најлепши пут!
Понеси само кофер љубави, нека буде пун.
Ја ћу понети сву чежњу, жељу и наду
За пут љубави, то ће нам дати снагу.