На висинама, ка небу, изнад самих облака.
Чак и преко мора, океана, пустиња и голети,
Након свих твојих пораза, победа и битака!
Иако је тело уморно, душа је увек радосна,
И ништа је у намерама поколебати не може.
У том свом лету, она је нимало зла и пакосна,
Док се њена путовања непрестано множе!
Иако је биће успорило, душа убрзава свој ход;
Она не познаје клонуће и увек стреми ка срећи.
Чак и када напусти тело и овоземаљски брод,
Радује се новом лету, већим пламеном горећи!
У својој бесмртности, она заувек остаје вечна,
Јер све, попут јаве и сна, дође и најзад прође.
Али, не и душа. Она иста, безгранична и челична ‒
Уткана у ове звезде, плаво небо и небеске лађе!