ПТИЦА РУГАЛИЦА
Човек је као гиздава птица,
што се шареним перјем кити.
Али то лепо, шарено перје
не може на птици вечно бити.
Једном ће шарено перје ружно да постане
и време ће га немилосрдно почупати.
Ни перце неће на крилу да остане,
а време ће са шареним перјем
и срце из груди ишчупати.
Када човек душу за перје веже,
шепури се као паун птица.
А време га по шавовима реже,
јер време је птица ругалица.
Перје само сакрива убого тело,
које се стиди своје наготе.
Али џаба цару и ново одело,
душа је одраз људске доброте.
И џаба злато људима,
што се око врата злати.
По златном срцу у грудима,
добар човек се памти.
Душа је ванвремена и вечно живи,
а време убија тело и ружи лепоту лица.
Доброта душе свако зло надживи,
пред њом заћути и птица ругалица.
ПОЗЛАТА НА ДУШИ
Рђу на мојој души ти си златио
и под моја боса стопала
дланове своје си подметао.
Као верни пас увек си ме пратио,
подизао ме када сам пала,
покретао ме када сам стала.
И пазио си да не ударим главом о зид,
у мом невиделу био си ми вид.
Блажио си сваку моју тугу,
био си ми за плакање раме.
Од сивила правио си мени дугу,
био сјајна звезда усред моје таме.
Хладио си у врелим венама жар
и топио око хладног срца лед.
Са савести моје брисао си кал,
и гутао горки од пелина мед.
Сад нам се у коси нахватало иње,
у души се злати рана јесен.
Жал остаје када пуста младост мине,
не мирише више прецветали, дивљи кестен.
А ти и сад светлиш као светионик,
за бродове од папира на мом мртвом мору.
Још у твоме оку видим свој лик,
још на твоме лицу видим своју бору.
Ти још увек моју патњу патиш,
рђу на души љубављу златиш.
СРМЕНИ ЗАВИЧАЈ
Тамо далеко хладан је поглед,
а срце празно и ледно.
Тамо је горак и слатки мед,
а срце је завичаја жедно.
Сви журе на врх леденог брега,
а мене сјај и раскош гуше.
Тамо има свега... Има свега,
али нема љубави и душе.
Тамо далеко фале мени,
стари отац и мати и родни крај.
А кад се чежња у срцу запени,
тај лажни свет изгуби сјај.
Не мирише бехар у пустој туђини,
као у мом родном крају.
Тамо звезде ћуте у тмини,
а точе срму по мом завичају.
Тамо далеко је моје душе тамница,
метеори небом плачу кад чежње крену.
Сањам своје огњиште и драга лица,
топли осмех и стисак руке немају цену.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Драгица
Бека Савић је рођена 1958.године у породици Слијепчевић, у банатском месту Сечањ, где је завршила Основну школу и Гимназију. По занимању је
дипломирани правник, а по вокацији песникиња.
Као аутор је
заступљена у више десетина Зборника поезије
у Србији и региону.
Објавила је три збирке песама: Моја оставина (2010), Феникс (2012) и Огољена
душа (2015).
Добитник је више похвала и награда.
