Никада ниси хтела да ме упознаш. Тврдоглаво си одбијала да погледаш у моју душу. Недодирљива каква си била, окрутног погледа и хладног срца окренула си ми леђа не желећи да коракнеш у мој свет.
Никада ниси хтела да ме упознаш. Корачала си подигнуте главе док су твоје високе потпетице оџвањале по плочнику у ритму мог узаврелог срца, које се гушило у жељи за тобом. Њихала си боковима у тесној хаљини боје зеленог дима свесна мириса и лепоте коју остављаш за собом. Никада ниси хтела да ме упознаш. Себично си одбијала моју пружену руку, раскопчану душу и огољену љубав, која је клечала пред тобом дајући ти се безусловно.
Зато сада не знаш ништа о мени.
Зато сада не знаш да волим звук капљица кише док добују по лименом олуку у тмурно, недељно јутро, а кућа мирише на свежу кафу.
Зато сада не знаш да волим дуге, самотне шетње поред дунавског кеја где се лабудови шепуре у својој лепоти.
Зато сада не знаш да волим мирис црног, врелог чаја у хладним зимским ноћима док кроз замагљено, прозорско стакло гледам у снежну вејавицу и беле пахуље, које лепршају и падају на тло таложећи се баш као прах шећер по врућем, тек извађеном из пећнице, кроасану пуњеном џемом од дивљег шипурка.
Зато сада не знаш да волим звук клавира док ми се прсти и дирке мазе плешући најлепши Штраусов валцер, а ноте лете собом додирујући сваки угао моје пустаре.
Зато сада не знаш да волим велике, морске таласе док запљускују обалу, а ја газим босим стопалима по камењу необичног облика и различитих боја и слушам шум шкољке која шапће нестварну бајку.
Зато сада не знаш да волим шуме и четинаре где се ехо мог гласа шири и иде далеко и све даље преко ливада и пољана, иза облака додирујући небо тамо, баш тамо до друге стране Света.
Зато сада не знаш волим Сунце на подне док ми кроз сламни шешир пржи образе и хвата ме у необичан загрљај двојим сјајним пипицима.
Зато сада не знаш да волим ноћ док се Месечева светлост пробија кроз полу навучене ролетне правећи најнеобичније сенке по зидовима моје спаваће собе.
Зато сада не знаш да још увек гајим увелу, црвену ружу, засађену само за тебе, заливам њене пожутеле листове, увеле латице, не хајећи на убоде од полуживих трнова док ситне капи крви са мојих јагодица падају по површини стакленог стола правећи речицу која клизи ка изгубљеној нади да ћеш ми икада пружити макар трен твог, тако драгоценог времена и пожелети да ме упознаш.
Зато сада не знаш да чамим у самоћи, док рука ниже стихове претварајући их у болне строфе и љубавне песме, које певају само о теби, о жени која ми је сломила срце, а да никада није хтела ни да га из далека такне макар погледом.
Зато сада не знаш да су све моје књиге само ризница туге, песмарица у рими, јер љубав тако јако боли , сатире и убија, кидајући срце песника на комаде, баш као распарчано стакло, поломљеног огледала.
Зато сада не знаш да сам исписао романе и томове о сопственом, промашеном животу и о теби, о жени у хаљини боје зеленог дима.
Зато сада не знаш да те волим.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Светлана Цеца Станковић, рођена 16. маја 1972. године у Алексинцу. На половини основне школе сели се за Крушевац где и сада живи. Завршила Гимназију одсек, српски језик, култура и библиотекарсво. Студирала српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Нишу.
Писањем се бави од ранијих дана, а проза је била увек највећа љубав. Још са петнаест година пише само за себе неколико краћих романа, које чува као подсетник на сопствене почетке.Воли књиге, читање и писање. Свет у коме је све могуће, па му се потпуно предала.
Пише љубавну поезију, у рими, попут највеће српске песничке четворке, како су ме многи књижевни критичари упоредили.
Пише кратке приче, поезију , прозу и колумне. Објављује за часопис "Путеви културе" у издању Културног Центра Крушевац.
До сада објавила три књиге поезије. Збирку љубавне лирике " У сну сан" (2018.), збирку дечије поезије "Јеж у плавом капуту" (2019.) и збирку верско - родољубиве поезије "Срце ми Србијом куца" (2019.) која је имала и самосталну промоцију на београдском сајму књига "Писмо – Глава" у октробру 2019. године.
Културни Центар Крушевац осим што је организовао и промоције њених књига, приуштио јој је велику част па је имала и сопствено, песничко вече под називом "Вече са Цецом Станковић"
Одазива се позивима за учешће на свим књижевним догађајима. Рецитовала своје песме на песничкој Слави у Крушевцу. Редовно се дружи са децом и особама са инвалидитетом, чита своје дечије песме које деца награђују осмехом и срећном у очима.
У припреми је моја четврта књига поезије, као и мој први роман, који се свакако ближи крају и радује ме.
