Старом мајчином метлом Mила је покушавала да из траве извуче златасто, скоро опало лишће липе, коју је некад давно посадио стриц. Метла од сирка је била баш добра за те ствари, али она је промашивала по неки лист при сваком замаху јер су јој сузе замагљивале поглед. Плакала је без гласа, једва чујно - увежбала се у томе. Повремено се окретала према реци, према којој је мајка малочас отишла, да би имала времена да се сабере, да је не жалости. Влажно лишће од јутарње росе и њених суза, направило je ускоро невелику хрпу поред велике гомиле песка. Усправила се уз метлу, а сузе су незадрживо појуриле кад је погледала на другу страну дворишта. Пред очима јој је играло невестинско коло, као и пре тридесет година. Она, лепа и млада, у венчаници до земље, води коло, у десној руци држи бидермајер, а левом поносно држи за руку свог будућег мужа, који баш не уме да игра, али се својски труди...
Maјка још није долазила те је имала времена да помете и остатак дворишта. Кренула је полако ка капији. Ево, баш на том месту је некад стајала, са својим укућанима и рођацима, обучена у народну ношњу из свога краја и чекала сватове. Опасала је "бељанку" и обукла срмени јелек да угоди мајци и стрини. У њиховом селу је био обичај да млада тако одевена дочека младожењу.
Сузе су и даље постојано и неуморно текле из неког свог резервоара без дна. Подигла је поглед ка капији – на дан њеног венчања на њој је био венац, и поново је видела како њен Драган, насмејан, са кићеним ибриком улази праћен трубачима и родбином. Неки од њих који је нису познавали су се питали где је млада, зашто их није већ дочекала спремна у белој хаљини, као што приличи. Памти како се у соби, у другој, новој кући, сама, брзо пресвлачила из ношње у венчаницу и дотеривала, а сестре и другарице послала да послуже госте расуте по дворишту. Дошли су у много већем броју од договореног, а гостинска соба је могла да прими само двадесетак људи. Сама је везала брату везен пешкир преко рамена и са њим под руку ишетала у двориште.
Био јој је то најсрећнији дан у животу до тада.
Данас се питала шта се то десило са њеним животом, и када је кренуо на погрешну страну те је сад толико несрећна. А предуслова за срећан живот је било. Она професорка енглеског, он инжењер, обоје запошљени, са сређеном кућом и двориштем, најлепшим у целој улици, а бог их обдарио са троје дивне деце, узели се из љубави. И после тридесет година, га је волела и до скоро мислила да и он њу још воли. Сада више није била сигурна у то.
У почетку је био пажљив и нежан, али је повремено показивао превелику строгост, захтевао тачност, нервирало га је превише приче, тражио од ње да се јасно и прецизно изражава кад је нешто пита, а ћаскање га је љутило. Она, расла у многочланој патријархалној породици, где су се поштовали чланови породице, где су речи старијих биле закон, васпитавана је да слуша мужа и да му се никад не супроставља, па се трудила да му све то много не замера.
У име љубави и превелике жеље да заувек буду заједно опраштала му је повремене бесмислене љутње, грубе речи, понеку псовку. Чак је опростила и један шамар. То се десило на почетку брака, брзo после рођења првог детета. Сад се више и не сећа око чега су се то почели расправљати, али шамар је пукао кад се усудила да искаже своје мишљење које је било другачије oд његовог. Била је затечена, шамар је није толико заболео колико поступак човека кога је волела. Није ни заплакала, одмах је рекла да му опрашта овај пут, али ако се то буде поновило, да ће га напустити и да она њега није хтела да увреди својим речима. И није се поновило, бар не на тај начин. Сећа се да је још једном у љутњи пришао, и ухватио је за рамена, готов да је удари, али кад ју је погледао у очи ваљда се сетио њене претње да ће отићи, па се повукао. Никад се није извинио за то, а кад би се у друштву повела прича о сличним стварима, говорио је да је против тога, а и њој самој је говорио да је никад није ударио, да она све преувеличава. Своје незадовољство и увређеност, је касније исказивао на друге начине - игнорисањем и ћутањем. Она је покушавала да га одобровољи на различите начине, извињавала се много пута, иако није знала због чега,
Једном, у десетој години брака, је уследило ћутање од готово годину дана, по њој из чиста мира. Питала га је о чему се ради, али ништа нису вределе ни њене молбе, ни преклињања. Није желео да разговара о томе, нити о другим стварима. Користио је најкраће речи кад је морало да се одговори. То су билe: да, не, не знам или се правио да не чује њена питања. Сећа се како га је једне ноћи молила да не чини то њиховој вези, и да не унесрећују децу и родитеље и покушала да га загрли, а он без речи устао из кревета и напустио собу. Била је неописиво понижена. Од муке му је сутрадан написала писмо и ставила га на његов ноћни сточић. Написала је да ће га напустити, иако га воли, да је нашла стан. Кад је прочитао писмо и видео да она то озбиљно мисли и да је почела да се пакује, напрасно се одобровољио, загрлио је и рекао да и он њу воли; и казао да неком приликом није показала довољно поштовања према њему, пред његовом фамилијом, и да га је то много повредило. Није хтео ни много година касније да јој тачно каже којим речима га је увредила.
Мила је била сигурна да је он опет само погрешно протумачио неке њене речи. Њој никад није падало на памет да неког намерно вређа, а поготово не човека кога воли. Отказала је стан. Поново се радовала, чинило јој се да ће напокон све бити у реду. Он је опет био забаван, весео, омиљен у комшилуку и међу пријатељима, као и пре. Она се трудила да га што мање љути, па је своје мишљење о било чему све ређе износила. Много пута је његово виђење износила као своје, само ради мира у кући. Није јој било јасно да је почињала да губи себе, и да се све више понаша према његовом диктату. А пристајала је на то, јер је он тада био добар и нежан, и волео је. Бар је Мила тада тако мислила.
Сад се питала да ли је то што је показивао према њој била љубав.
Знала је да љубав треба да усрећује, а не да боли, али гледајући око себе шта се све дешавало у браковима њених пријатељица и рођака, чинило јој се да њихов брак и није тако лош. Драгана је толико волела да се задовољавала мрвицама нежности које је понекада добијала од њега. Он је имао много других квалитета - био је добар отац, пажљив према њеним родитељима, савестан на послу. Оправдавала је његов незгодан карактер захтевним послом који је обављао или можда неким траумама из детињства. У школи у којој је радила, у комшилуку и фамилији су мислили да су њих двоје савршен пар. Она никада није рекла нешто ружно о њему, а он је кад су били у друштву према њој био пажљив.
Кад је сазнала за прву лаж, коју јој је открио сам, била је погођена, али по природи оптимиста, веровала је да ће се то довести у ред. Иако је он тврдио да је то учинио у интересу породице, она се томе жестоко противила – то се косило са њеним поимањем доброг, поштеног. Та лаж је затровала и обележила њихов брак, кроз много година. Њему није падало на памет да промени своје понашање, а она је безуспешно покушавала да утиче на њега. Није могла да о томе прича с другима, да га не би срамотила, али ју је то унесрећивало.
Молила је мужа да оду у брачно саветовалиште, али је он то са подсмехом одбио. Била је толико несрећна да је опет почела да размишља о напуштању куће. Већ одраслој деци, која су већ била самостална и која су одавно примећивала да нешто међу родитељима не ваља, рекла је о чему се тачно ради. Изричито су од оца захтевали промену понашања и он је обећао да ће тако и бити.
Мила му је опет поверовала. Саму себе је прекоревала што јој је у шездесетој години падало на памет напуштање брачне заједнице. Драган је био смисао њеног живота и чинило јој се да не би могла да живи без њега.
Он је на жалост после разговора са децом почео све више да је избацује из свог живота и удаљава од себе. Све мање је причао са њом, ништа је није питао, није било више заједничких планирања. Све су чешћа била ћутања, избегавања, није било више загрљаја, додира, а повремени површни пољупци су били само на њен подстицај.
Није више успевала да дође до њега, ма колико се трудила. И некако се помирила с тим да тако мора да буде.
А онда је једног дана случајно открила да је она стара лаж присутна и даље, да никад није ни прекинута. Као да се нешто сломило у њој! Одлука о одласку се поново родила. Питала га је да јој објасни о чему се ради, а њен вољени супруг јој је гледајући је у очи рекао да то што мисли није истина, да се њој само причинило. Гледала га је не верујући својим очима и питала се како може тако уверљиво да изговара лажи као истину. Силно је желела да може да поверује у његове речи. Схватила је напокон да он никада неће променити своје непожељно понашање. Почела је да жали и њега што тако беспотребно и бесмислено лаже, и себе што га толико и даље воли. Ништа му није рекла, али одлука је овај пут била коначна.
После неколико дана да је нашла стан и рекла му да га напушта. Није је задржавао.
Отада је прошло годину дана. Знала је да је донела исправну одлуку. И сад је мислила да је исправно поступила. Знала је да ће јој бити тешко, али није више могла да живи с лажима, ма како волела Драгана. Дуговала је себи да преостале дане свог живота проживи другачије. Иако је напустила кућу у којој је провела толико пуно година, знала је да по први пут даје добар пример својој деци. И није је било брига шта о томе други мисле.
И јесте било тешко, можда и теже но што је мислила да ће бити, али су је године научиле да ће време учинити своје. Најтеже јој је било кад је долазила да обиђе мајку. Иако је Драгана упознала у граду, овде је био почетак њиховог заједничког живота и све ју је подсећало на то.
Наслонила је стару метлу на зид куће и видевши да се мајка враћа из воћњака, ушла да скува кафу. Зидови мајчине собе и стакла на њеној витрини су били окићени сликама. На једној је био и Драган. Јако је волела зета и силно желела да се њих двоје помире...
Мила је распирила ватру у шпорету и приставила џезву. Док се ватра разгоревала дуго је пљускала лице хладном водом све док сузе нису престале.
Изнела је послужавник с готовом кафом и ставила га на импровизовани сточић под липом, застрт плавим коцкастим столњаком. Поред њега је на два пања била положена даска и тако направљена клупа, коју је мајка прекрила ћебетом. Није успевала да је убеди да из помоћне просторије изнесе лепу баштенску гарнитуру коју су јој она и Драган одавно поклонили, и да је користи свакодневно. То је чувала само за посебне госте. Таман посла да гори на сунцу, или да је ухвати киша!
Мајка је пришла насмејана, и из кецеље истресла на сто две дуње и прегршт успут покупљених опалих ораха. Почела је да пијуцка кафу и да прича по ко зна који пут неку од својих омиљених прича, које је она одавно знала напамет. Много је волела мајку и није јој сметало што мајка изнова и изнова прича исте ствари. Имала је већ пуно година и почела је већ помало да заборавља.
Док је мајка прешла већ на неку другу стару причу, њене мисли су одлутале у један други, сличан дан, под овом истом липом...
Она тек верена, пресрећна, заљубљена, седела је поред своје старе већ обневиделе баке, мајчине свекрве. Држала је бакину смежурану руку, и љубила је, а она је другом руком опипавала платно њене хаљине. Увек је непогрешиво знала да погоди кад је на њој нешто ново. Бака ју је испитивала како теку припреме за венчање и да ли јој је будући младожења купио све што треба. Говорила је баби како је сад друго време, како то није важно, како ће рецимо носити своје старе, беле сандале, зашто да купују друге, кад се ионако неће видети испод дуге хаљине, а баба је добро изгрдила. "Треба све ново да ти купи – казала је баба, тако ти показује да те довољно цени. Твој деда је мени морао да купи све што сам захтевала, иако сам то носила само на венчању”.
Њој је све то што баба прича било помало смешно. Чинило јој се да је цео свет њен. Била је радосна, јер је волела и мислила да је вољена. И није хтела да каже баби да је не би насекирала, како је код “Скопљанке” купила благо половну хаљину, мало пожутелу, због дугог стајања у излогу, упола цене. Она тада још није радила, па није хтела да се Драган излаже беспотребном трошку. Али је баби рекла колико је срећна и колико га много воли.
Баба је чврсто ухватила за руку и погледала у њу својим већ усахлим очима и рекла јој : "Да му то никад ниси рекла – он не сме да зна да га ти толико волиш. То није добро"! Њој се тада чинило да баба претерује са својим старомодним саветима.
Питала се сад, није ли баба била у праву кад јој је то причала? Да ли је требало да је послуша?
Да ли би данас била мање несрећна да је више слушала шта јој је баба говорила?
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Има необјављену збирку поезије и десетак прича.
Прво објављено и награђено дело 2018.г. путописна прича“ Слике са Власине” у зборнику “Ризница сећања”. Затим 2019.г. објављена “Песма сунцу” у зборнику “Поезофија” и песма “Борба биљна преозбиљна” у зборнику “Биљобер”. 2020. г. у “Зборнику чувара природе”, објављена кратка прича “ Ћата”, а у “Пензину “ објављен путопис “ Kао на врху света”. 2021. г. објављена “Магловита песма” у зборнику “Шраф 2021”, песма "Пролазност" у зборнику " На крилима поезије", 5. циклус БПУ, а прича “ИЈА”, уврштена у 2. број научно популарног часописа “А ПРИОРИ”. Песма “Мој Брест”, објављена у збирци КК “Глубочица”. Исте године је награђена прича ” На осматрачници”, на конкурсу ” Стопама Луке Милованова Георгијевића”. Поред писања, Мирославина интересовања су учење страних језика и гајење биљака.
_______________________________________________________________
