Хладно је, тек сунце провири,
кад се облак лењо помери,
а онда се поново смрачи,
иако је дан, брзо наоблачи,
Леди ми се дах, а казала бих,
Стих о завејаној шуми,
што сасвим тихо шуми,
на ветру што пахуље носи
и ређа mi их као дијадему по коси,
а онда растури одједном све,
и ужасно наљути се,
поскида качкете и шубаре,
однесе далеко шалове,
а моју косу замрси,
као да ме неподношљиво мрзи.
А онда изнененада, лице ми милује,
а читавим телом пријатно струје,
хладноћа и нека тиха стрепња,
јер све је тако свечано,
а опет некако опасно,
као да ће иза угла изаћи,
неко, много значајан и прићи,
неко, кога дуго нисам видела,
чија би ме појава изненадила,
и у прошлост вратила,
у давне слатке младе дане,
кога сам можда љубила, или не?
Или сам можда мрзела, не сећам се...
Али сам јако задрхтала
и једна суза из ока одлутала...
То мора да је неко важан,
неко у мом животу снажан,
само сам толико боловала,
да сам у заборав бацила,
и никад се нећу сетити.
И још ћу замолити ветрове,
да јаче носе снегове,
са грана, са низбрдица,
да учине нејасним лица,
која срећем у ходу,
нека што брже прођу, нек оду,
да ме неко од њих не би подсетило
на оно што ме некад волело и болело.
_______________________________________________
