Повремено би се отворено забуљила у мене,
без суздржавања и усиљене пристојности. Није ни слутила да се и ја, исто тако,
само кришом, удубљујем у бескрајно плаветнило њеног неухватљивог погледа. Вешто сам се
скривао. У скривању сам се радовао, док сам маштао о ретким, готово случајним
сусретима са њом... Присуство
других људи није имало значај, уколико нисам у сваком гесту окружења
препознавао обрисе њеног бића...Њено одсуство било је ухватљивије него нечије
присуство...
...
Устао сам, као и обично у 7.00 ч. Искључујем аларм, излазим да прошетам пса. Мирис раног децембарског јутра увлачи ми се у ноздрве. Корачам испрекидано, поштујући кућног љубимца који боји жутим капљицама промрзли асфалт. Ођедном, кроз грање спазих забуљени поглед добро познатих очију. Ево је. Било је крајње време...
-Поздрав! – узвикнух...
Само ме је гледала, не изговарајући ни реч.
Драго ми је да је видим. Чутаћу поред ње. Чутњом ћемо водити најузбудљивији разговор. Разгвор тишине. То могу само они који се добро познају, попут нас двоје.
Поделисмо и цигарету, тако ћутећи.
Затим је отишла.
Као и ја.
На посао.
Док сам седео за канцеларијским столом, у мислима ми нису били извештаји и бројке. Параграфи мојих мисли су складиштили делове акционог плана за стратегију случајних сусрета са њом. Те забуљене, плаве, ухватљиво-неухватљиве очи које крију моју истину. Како да њихова случајност, посатне наша реалност? Питао сам се док сам правио акциони план у којем смо она и ја носиоци активности сусретања – трагања за тренутком...
Месеци су пролазили, као и обично, нисам је сретао. Све док плаветнило њених очију није проломило мрак једне кишне, црне ноћи. Одсуство сунчевог светла, надоместио је њен поглед који је обасјао ноћ. Као и увек, када смо она и ја у питању, није било усиљене пристојности, одмах смо отишли на пиво. На моју несрећу или боље речено краткотрајну срећу, преломила се светлост, пао је мрак. Ишчезао је њен поглед, са собом је однела светло, искоракнувши из паба...
Питао сам се, да ли ће икада сазнати, колико сам само пута, кришом, загледао њу и места која ходочасти...
...
Остају ми фрагменти преламања светлости и жеља за временом које није међувреме, већ наше време у којем могу слободно да се забуљим у звезде њених кругова. У очи жене које повремено има.
