ЗИДНИ ЦВЕТ ШЕБОЈ
Једног лепог пролећног дана , жена је пришла с леђа свом супругу који је после обилног ручка читао новине заваљен у бержери и треснула га тучком за месо у главу. Онако из све снаге, књига је пала на под а супруг је оклембешене главе остао прострет у фотељи. Мало је крви кренуло низ чело али га је савесна супруга брзо обрисала и одвукла у гаражу преко унутрашњих степеница. Када је пала ноћ закопала га је иза куће у башти и на том месту засадила шебој.
Како је било време за садњу ником није упало у очи са колико топлине и љубави је неговала то цвеће.Уредно је наставила да води живот свог супруга као да је он ту, а и био је само није дисао.
Шебој је за дивно чудо баш напредовао и убрзо се проширио и све је деловало љубичасто баш као модрица коју је закопани супруг имао на глави у тренутку када је закопан.
Жена је одговарала на маилове свог супруга редовно, држала његове онлине семинаре према скриптама које је пронашла у његовој радној соби, чак је и новац на његов текући рачун уплаћивала као месечну надокнаду сама себи. Месеци су пролазили и нико ништа није посумњао.
Са комшилуком нису били претерано блиски а и он је слабо излазио тако да са те стране није било тешко сакрити. Мислила је да прода кућу али се није могла одвојити од своје баште шебоја која је баш лепо напредовала. Једино су је нервирали пролазници који су се све више одушевљавали њеним цвећем и преко ограде запиткивали чиме га ђубри да тако буја.
Ускоро је и заборавила шта се налазило испод те плодне земље и поносила се својим ботаничким умећем за које је почела да верује да је врхунско.
Када се навршила година дођоше неки људи у оделима са планом за градњу и понудише јој позамашну своту новца за откуп куће и плаца. Дуго је мислила шта јој ваља чинити.
Када је план разрадила у својој глави коначно је пристала да прода под једним условом.
***
Кашика багера се тог јутра устремила на шебој, зарила се баш дубоко у земљу и све је пренето у приколицу камиона коју су одвезли на ново одредиште савесне ботаничарке.
Била је задовољна, јесте дала упола цене али је нису запиткивали о шебоју. Обе стране биле су потпуно задовољне.
Коске су пренете заједно са шебојем и почивале су у миру. План је основа ботанике, волела је да истакне када би је питали полазници њеног надалеко чувеног курса хортикултуре!
ЏЕТСЕТ
Неки су људи увек ту кад не требају.
Тако је и он дошао баш када смо га поменули у негативном контексту. Ушао је зајапурен од хладног ветра и шала који је у чвор везао негде испод браде.
Свима је било непријатно, у ваздуху је још лебдео ехо нашег оговарања.
-Седи, прва се прибрах да га понудим.
Сео је и тек онда почео да скида капут и одвезује шал. Би ми га некако жао тек кад је голуждрав остао да седи ту непозван. Он наравно као да ништа није разумео, или се мирио са тим да нигде другачије неће моћи да припада, или бар да замисли да припада.
Трљао је шаке не би ли се загрејао. Питах га шта ће да попије, и не чекавши одговор окренух главу од њега.
Изазивао је у мени неки чудан бес због те своје социјалне неинтелигенције. Често сам мислила да се са свима нама шали правећи се невешт и приглуп. А опет нека мајчинска самилост у мени бранила га је и правдала.
Био је сам самцат на овом свету. Мислим да су га родитељи оставили код неке стрине као малог и после су једноставно заборавили да су га икад имали.
Лако је било заборавити на њега, само ако би он то дозволио и не би се више појављивао, али он није одустајао.
Волео је та ритуална окупљања за која је знао да су сваке среде код мене и зазвонио би нешто пре девет на врата, увек исте гримасе и гегова.
Без манира и памети. Дечије уљудан као да су га родитељи припремали како да се понаша када дође.
У почетку сам мислила да му се допадам, а онда сам схватила да се њему допада свако ко га не избаци из свог живота или га негде не остави, негде одакле више не би умео да се врати никад.
Прећутно сам пристајала на његово присуство у мом животу и кад би неко покушао да пита ко ми је он, била бих крајње нестрпљива одмахујући руком и стављајући прст на усне као да је то нека страшна тајна.
А јесте ли?!
Моји родитељи знали су ту његову стрину и од ње наручивали пуномасни сир који би он доносио једном месечно из села подно планине. Тако је почео да долази а како се одржао ни сама не знам. Само не бих свом снобовском друштву никако објашњавала то око сира који смрди на прљаве чарапе јер сам веровала да би на следећим журевима као и он седела негде у запећку, а то моја сујета не би поднела.
Зато сам ћутала и гутала као жена која пудером прекрива модрице на лицу док се у друшву смешка свом вољеном мушкарцу, а друге жене јој завиде на оном што у ствари не постоји.
Перцепција мојих мисли је увек изазивала бес јер нисам могла да схватим како ме је увукао у све ово тако глуп и недорастао мени и мом друштву.
Тешила сам себе да ћу некако решити ово, да ће он нестати, да ће га згазити аутобус, да ће се разболети...
Али он је био тачан ко швајцарски сат,е да је бар доносио швајцарски сир па да немам проблем оволики.
Те вечери одједном га дечко моје пријатељице упита
-Чиме се ти бавиш, никако да те питам. Нигде те нисам виђао до сад, мислим нигде осим овде...
Као да ме је маљем ударио, соба ми се завртела од могућег одговора.
Просух пиће и поруших неколико чаша све у правцу овог што је питао. Направила се толика ларма и толико флека по тепиху и присутнима да се запитах да ли сам нормална и мало.
У општој пометњи заборавише на њега и одговор. Трљали су флеке са гардеробе и сви похрлише у купатило, тад га ја изгурах напоље да нико не види.
-Видимо се следеће среде, рече ми мртав ладан на вратима.
Залупих врата из све снаге.
-Шта ти ово смрди, ко да је неко црко у купатилу?!питали су ме у глас.
Поглед ми паде на кофу коју је кретен спустио испод лавабоа, пуну сира. Смрад се ширио опак као трулеж друштва, овог истог за које сам се везала баш као сурутка за кофу.
Следеће среде седели смо он и ја сами у соби и јели сир директно из кофе, рукама и без тањира и манира.
Опуштено, на самој маргини џет сета.
МЛАДИ ОРАСИ
Волела је да једе младе орахе. Гулила би мрку кору од које су јој прсти били жути. Скрцкала би коштуњаву опну а онда кажипрстом и палцем љуштила танку опну. Бело месо ораха стављала би халапљиво у уста. Волела је тај осећај од ког јој је трнуо језик и пекли је крајници. Још незрео плод пуштао је своје помало опоре сокове. Могла је тако јести сатима одавале су је флекаве шаке које се нису могле изрибати.
У котарици би љуске биле помешане са непоједеним плодовима. Било је то само њено царство укуса, нико није марио за њега па га зато није боље сортирала.
Сатима би јој било тешко прогутати и пљувачку а камоли нешто попити. Заспала би уз дрво поред котарице неким умилним сном. Кецеља би јој накриво падала преко бокова. Мрави би се низ дрво спуштали низ њену косу и руке ничим спутани.
Остала је сама у тој сељачкој кући без образовања али је била интелигентна жена. Њених шака сам се грозио кад ме помилује као комшијско дете. Биле су испуцале и никада довољно опране.
Стегнуто бих се осмехивао и климао главом на све што би рекла.
Волела је младе људе баш као и младе орахе,и једни и други имали су тај опори од неискуства а опет слатки од младости сок који је њеном пропуштеном животу надокнађивао бар неку емоцију.
Знала је она и да сам узмицао од њеног додира али је он био јачи и од здравог разума остареле сеоске девојке.
Мој неразвијени детињи мозак пратио је само чуло инстинкта и зато сам свраћао до њене куће и гледао шта ради чак и кад је не бих видео у дворишту под њеним великим дрветом.
Не знам чега ми је више било жао кад је умрла или кад су исекли то дрво. Тек тад сам схватио да су ми ови kанадски дани узели и пола душе.
Младих ораха нигде нема за купити, можеш их јести само ако имаш своје дрво. Ту иза куће имам три дрвета и плетене котарице из мог краја. Те котарице једва сам пренео преко границе, њима овде није јасно зашто су ми толико посебне. Имам и пет тегли ораховаче на прозору да полако зрију на сунцу. Само овде ни сунце није такво али то је сад друга тема.
Зато је канабис легалан и могу га приуштити себи кад год зажелим а онда су мириси и звуци мог краја опет у мојој глави.
Тешка је туђина, биљку мог краја често мењам с биљком њихове легалне доступности, и ништа ми није горе него њој под оним дрветом.
Образован и чистих руку упорно прљам кором ораха да не бих горе згрешио.
ДРВЕНИ ПУПОЉАК
"Древни Египћани имали су експеримент којим би утврђивали који је језик најстарији на свету. Одвојили би две бебе пред којима нико није смео ништа да говори.
Прва реч коју би нека од њих изговорила сматрали би да је тај језик најстарији на свету."
Професор историје је био средњих година и с лакоћом је умео да своја предавања прилагоди свачијем уху, био је неоспорно занимљив човек.
Није претерано бринуо о свом физичком изгледу. Носио би кариране кошуље великих џепова на грудима. Дугмићи су му лабаво висили и стално их је пипкао да ли су још ту. Често сам га затицао како задубљен гледа негде у даљину или је хранио локалне напуштене псе око школе.
Глас му је био помало храпав од никотина цигарета које је сам увијао. Било је нешто харизматично у његовој појави. Спадао је у ону групу људи који кад би ушли у просторију не би остајали непримећени. Необјашњиво, нити су били лепи нити атрактивни, напросто су имали енергију која привлачи.
"Археолози су у једном од старих гробова пронашли металне перлице. Проналазак перлица је био јединствен, јер се поставља питање како су добили металне перле , с обзиром да су Египћани гвожђе почели да производе 2000 година касније? Одговор крије један од хијероглифа који има значење гвожђа, а може се превести као “метал са неба”. Претпоставља се да су перлице направљене од метеоритског материјала."
У учионици је владао мук. Слушали су га и они ђаци који ни родитеље нису слушали.
"Најзанимљивије је што су лечили и инфекције очију! То је била једна од уобичајених болести међу Египћанима. Користили су разне, а понекад и чудне методе за лечење. Један рецепт је гласио овако:
Поделите људски мозак на два дела. Прву половину помешајте са медом и привежите на око, другу половину осушите и примените сутра.”
Да ли им је овај лек помагао, то не знамо…
"Оно што би ја данас рекао Египћанима", настављао је предавање, " је да не бих свако могао да се лечи овом методом, ако ме разумете?!"
"Професоре, не може свако ни са овим данашњим методама, с обзиром колико коштају!!!", рекао је цвикераш Спасоје.
Климао је главом спреман да крене. Узео дневник са стола и дрвени пупољак који му је стајао као украс у кабинету, подигао да га сви видимо и најзад рекао: " И ово је цвет, шта год ви мислили!"
Звоно је покрило бат његових корака.
РЂА
Када је отац умро под шупом смо нашли пуну кутују зарђалих бритви, секача, ножева, једну сатару и малу секирицу.
Стриц је само љутито гледао час у кутију час у нас децу покојника, своје синовце.
Милија, најученији човек у селу, а наш комшија, само му је одбрусио.
„Мани се тога, сам их је терао у школе и далеко од ових ножева. Шта ће деца са тим да раде а стекли толика знања по разним академијама.“
Цело село је знало да је био најбољи месар у читавом срезу. Сви су га волели. Није волео да ушићари, радио је поштено каткад и на своју штету. Редак човек. Зато ваљда никад није било превише ничега у кући, таман онлико колико треба.
Није претерано волео свој занат и увек је истицао да је судбина задужена за сваког човека и да она тачно води сваког куда треба као воз.
За нас је увек желео нешто више и боље од клања и обраде меса. С друге стране одржавао је свој радни алат, гланцао га и оштрио баш ту под шупом где смо га и нашли.
Имао је и брусни камен али се негде затурио. Нисам смео ни реч да изустим нити моја два брата. Стајали смо неми у тишини, обилазећи стричев поглед у великом луку.
„Овим вас је школовао!“,рече одједном стрика.
Жустро је климао главом, а нас је жуљала она рђа тамо где смо најслабији.
ДЕВЕТ ЖИВОТА
Све је почело једнога јутра када се пробудила после тешког кошмара.Позвала је једног зидара и два помоћна радника у свој стан.
-Хоћу да ми зазидате излаз на терасу.!!! Људи су је као махнити гледали
Милија им је била дневница од тамо неког објашњења залудној жени и питање је да ли би успели да је убеде.
Помоћни радник само промрси, „Могли сте узети стан без терасе....“
Остала двојица прострелише га погледом.
Мачка јој се мотала око ногу и она је узе у наручје, пажљиво као бебу.
Радови почеше и већ предвече беше затворен простор дневне собе. Лагано се сушио малтер. Сутра ћемо да глетујемо рекоше мајстори.
Узела је мачкине посуде и почела да јој спрема вечеру.
-Мац, мац, мац вабила је своју Цицу.
Али никог није било....
Усплахирено је почела да дозива мачку. Превртала по стану, измачињала комоде и јастуке....Нигде је није било.
Села је очајна не би ли смислила где би могла бити. Њена мачка никад није излазила из стана.
А онда зачу тужно мјаукање негде иза зида. Ударала је из све снаге по њему али он није попуштао.Успаничена животиња мјаукала је бесомучно са друге стране на тераси вероватно уплашена и гладна.
Сутра су мајстори раном зором уместо глетовања великом мацолом рушили зид.
-Добро си ово смислио!, рече један од помоћних радника.
Само су се погледали, смешила им се дупла дневница и још ће газдарицу научити памети.
Свака се школа плаћа што рече народна пословица а ова се бога ми и зидала
