Прије почетка школовања, волонтерски сам садио кишу по дехидрираним предјелима сувога неба, дочекивао избјегличке колоне покислих облака из укроћених тмурних предјела и сушио их на штрику од разапетих сунчевих зрака. Живио сам у близини старог рударског окна, које се непосредном близином двије текућице испунило водом, и ту се формирало омање језеро. Ту на периферији, на граници чистог ваздуха и индустријског градића, којег су подигли они који су му први пљунули у плућа, тако што су посјекли непрегледне шуме из окружења и на срцу му изградили фабрику за суву дестилацију дрвета. Тако су осудили срце градића на ваздух са укусом дрвеног брикета и мирисом, из дрвета исцијеђене, есенције која "штипа" носнице и “коље” за очи. Живио сам (гледано из правца срца градића) на десној страни те периферије. У улици одбјеглој од свих бројева намијењених означавању. Одбјеглој и од свих слова из имена и презимена народних хероја. Улици скривеној од поштара, на које више ни керови не лају, јер у торбама носе петарде и телеграме саучешћа. У улици прво обраслој бандерама, а потом опасану тротоарима.
Четири дјечака са којима сам се дружио живјела су (гледано из правца поменутог у прошлој загради) на лијевој страни исте нам периферије. Сва четворица су се истог викенда загледали у црни потиљак и два уха иза којих је била стављена дуга коса. Е баш те уши су за њих биле довољне да се до ушију заљубе у Сању. Кћерку неке сивкасто-плаве униформе, униформе неког ватрогасца или милицајца. У то баш и нисам сигуран. Али сам сигуран да је на чеоној страни сиво-плаве шапке широког обода, имао црвену петокраку. Сигуран сам и да је на том црном ободу (испод којег је редовно сакривао поглед) имао причвршћену широку златну упреденицу. Сигуран сам и да униформа није била зелене боје, тако и да са сигурношћу могу тврдити да није била кћерка некога шумара, нити каквог официра народне армије. Нека надаље буде да је Сања била кћерка неког униформисаног. По имену Слободан, Јосип, Славомир, хм, не, Миодраг, не, можда... Не знам. Али он у овој причи није битан. Викендом ју је из градића у жутом „кадету“ довозио код бабе и дједа, који су живјели у нашој одбјеглој улици на лијевој страни периферије. Обично би један од та четири дјечака, који је тог дана био задужен за најаву значајних догађаја, прије него би скочио са најниже осматрачнице (терасе оближње куће у изградњи) повикао: “Идееее!”. Као по команди њих четворица би дотрчали до капије на огради одбјегле улице, са лијеве стране периферије, постројили би се као војници по висини и у “ставу мирно” хипнотисано зурили у до пола спуштени прозор жутога „кадета“, не би ли бар накратко на задњем сједишту видјели Сању како сједи сва у својој битности. Али оно што никада нису виђели било је њено лице изразито свијетлог тена и истраживачки поглед два крупна ока. Редовно, када би се жути „кадет“ приближио на неколико метара до њих, Сања би уназад забацила своју увијек почешљану, дугу црну косу, брзо окренувши главу на супротну страну од њихове улице. При том редовно увјежбаном окрету главе, рукама би своју равну косу стављала иза ушију, тиме још више откривајући све тајне њеног погледа. Ја сам тада, као и обично у причама из дјетињства, стајао наслоњен на капији ограде одбјегле улице, на десној страни периферије. Тако да сам једини у том Сањином увјежбаном окрету главе, поред збуњујућих тајни њеног погледа, могао виђети и симпатично наиван израз њеног помало издуженог лица. Као да је у њему било неког побједоносног пркошења и наивне дјечије глуме. Опчињено сам упијао сву ту истраживачку знатижељу усађену у њеном продорно топлом погледу, са изразом лица као у Хијаване, Хијаватине млађе сестре. Како сам правила десне стране одбјегле улице измишљао ја, логично је било и измишљено правило да њих четворица не смију прећи на десну страну када пролази жути „кадет“. Дуго његован и у наслијеђе добијен осјећај за вјештину игре са ријечима, од њих четворице сам почео убирати и своје прве опипљиве плодове, тако што сам им та упијена сјећања, о, за њих још невиђеном, Сањином лицу описивао у замјену за којешта. Сразмјерно вриједности добијеног којечега, била је прилагођена и моја игрорјечивост. Сјећам се да сам за пет сличица из жвакаће гуме Стоп у причу о њеном погледу позајмио и неколико ријечи из неке севдалинке које сам чуо на радију. Њих четворица су нијемо зурила у мене, замишљајући слику начињену од тих игара са ријечима налик овоме: „…а Сања према мени скрену поглед, умало ме ослијепивши сјајем два бисера, сјајнија од сјајног ђердана, што у очи ставила јој нана“. За рото-роман о Нињи по имену Лесли, слободни препјев њеног погледа сам украсио позајмљеним дијелом рефрена из пјесме о дјевојци са њеним именом, одвећ сјајни сјај, сада се још више истицао, као каква под капцима склупчана уснула звијезда, тек пробуђена из недостижних дубина њенога погледа, док су горски вјетрови у хору пјевали: „Саањаа, Саањааа, Сааања…“. И док су они замишљали то за њих сваки пут још сликовитије описано невиђено чудо њеног погледа, ја сам морао да им се закунем у мртвога Маршала да се никада нећу заљубити у Сању. Пошто она долази у посјете за викенд на њихову страну улице, самим тим по законима лијеве стране одбјегле улице, који су се мијењали у њихову корист по потребама тренутне ситуације, ја нисам имао право на то заљубљивање. Од њих нико није “тео да се у њу, Белу, заљубим“.
Добро, мислио сам тада, доћи ће ваљда једном и неки поглед пун тајни за надахњујуће игре ријечи и на десну страну одбјегле улице. А тада важе закони са десне стране и ја као једини законодавац са свим овластима, пустићу својој машти на вољу. Уз то Сања долази само викендом, а ја нисам баш опчињен идејом о тим петодневним ишчекивањима, да бих накратко видио њен поглед. И само то, толико. Никада није дошла на језеро на трке, нашом маштовитошћу направљених чамаца. Није дошла ни да пуштамо у небо змајеве, од врећа за вјештачко ђубриво „кан“. Нити је правила воденице од шеварике, на потоку у барама. А ја ћу тај поглед пун тајни ако дође на десну страну, водити на све набројано, и на још многе играрије и несташлуке који нам буду обома занимљиви. Тако да сам све чешће у моментима тих мимоилажења, жутога „кадета“ са капијом ограде (на коју сам као и обично у оваквим причама био наслоњен), хватао себе како хипнотисано зурим у црвену петокраку на шапци сиво-плаве боје.
Једног викенда, наслоњен као и обично на капију, видио сам Сању, у жутој хаљини са црним воланчићима, како шета десном страном улице, држећи за руку тату… Када су дошли до капије, Сања пусти његову руку и своју косу (у коју се управо уплео лагани повјетарац) стави иза ушију и приђе до капије. "А ти си значи тај што смишља разне лијепе приче о мени и прича их другим дјечацима?", упита Сања. "Хајде да те чујем и ја, хајде, чик ако смијеш", рече она изазивајућим тоном. Униформа у сиво-плавој боји застала је на пристојној удаљености од нас. Довољно далеко да може само начути наш разговор, а довољно близу да, као и свака друга униформа, може интервенисати у датој ситуацији. Тада ми при погледу у њене очи, на близини од једног и по пољупца, по први пут застаде ријеч у грлу, што ће се надаље кроз вријеме, развити у хроничну реакцију. Успио сам само изговорити: "Ти ниси Сања, ти си пчелица Маја", тих, онако, више себи него њој. „Онда ти ниси ведар, него си Пава", рече она задиркујућим тоном. "Саањааа, идемо", рече униформа сиво-плаве боје. Ја сам као и обично, наслоњен на капију, хипнотисано гледао у црвену петокраку са његове шапке, испод чијег је обода сакривао поглед, полуотворених уста, по први пут затечен у недоречености. Нијемо сам гледао како је та сигурна рука у униформи сиво-плаве боје одводи из овога дана. Који, као такав, никада више неће постојати.
