ЛЕПТИР
Ноћ...
Као и свака друга.
Чемерна, нимало лака, претешка, пуста, никако да прође.
Мене и даље обузима туга.
Туга за тобом... за нама.
Још увек маштам.
Маштам како имам крила.
Анђеоским крилима.
Не, очигледно нисам анђео...
Бићу лептир.
Малени,нежни, бели лептир.
Летим високо, високо и долећем до тебе.
Примећујеш ме.
Слећем ти на нос.
Тераш ме. Као по обичају, тераш ме од себе.
Упорна сам, одлећем и слећем ти на раме.
Прибијам ти се уз врат и упијам тај,
мени омамљив мирис твоје коже.
Голицам те. Опет ме тераш. Сад си већ бесан...
А ја сам досадна.
Играм се. Слећем ти на сваки део твог тела и посматрам
како се нервираш.
Замишљам како те грлим најјаче што могу.
Онако како само ја то радим,
онако да ти застане дах колико сам те стегла.
Осећаш ли то?
Не терај ме од себе.
Схвати...
Лептири живе само један дан
А
мени је вечност кад сам са тобом.
Макар и ту једну ноћ.
ПОСВЕТА
Мој месече расути по свету...
Ово вече посвећујем теби.
Сијај! Заувек сијај!
Све док будеш зрачио том веселом месечевом бојом,
знаћу и вероваћу да си добро.
Зрачи, бори се и пренеси бар мало твог оптимизма и на нас друге.
Не дај се! Храбар си!
Мој месече...
Често се сетим неких наших бурних, узбудљивих,
напетих, помало блудних вечери...
Сад схватам колико је то све било глупо,
помало смешно, чак и отужно.
Да! Нека би волела да је била на мом месту.
Да! Неки би волео и живот свој дао да је био на твом месту.
Ал´ били смо ми!
Дали смо се за тај тренутак.
Шта сад?!
Тако је требало да буде.
Судбина пуста...
Наместила нам је.
Мој месече...
Сијај и заувек сијај, а ја ћу већ некако сазнати да си добро.
САНТА ЛЕДА
Остављам те и одлазим далеко од тебе, као што сам и обећала.
Далеко од свих.
Затварам се у своје мрачне одаје и нестајем,
јер сам страдала због очију твојих.
Страдала, јер наивна ми душа била.
Болна година, а тебе нигде.
Веровала сам ти и сваки сан о нама снила, а ти ме одбацио.
Ниси жалио.
Немилосрдан и горд си био, за моја осећања ниси марио.
У санту леда ти ме претворио.
Ето због тога не брини, хвала ти.
Хвала ти... на свему ти хвала.
Одлазим, далеко од свих...
јер сам страдала због очију твојих(мангупских)
Милена Ранђеловић