Написаћу ноћас причу, најлепшу на свету.
Накуваћу лонац кафе да ме држи будним и засешћу храбро пред белину екрана. Кренућу са уводом отменим, можда монологом неким, да прикажем свет што га стварам.
Затим ћу речима снажним појачати ритам и покренућу заплет. Мора осећаја бити, кашичица само, претерати не смем да не разводним радњу. Можда ироније мало, кап сарказма и цинизма зрнце; метафора која због ароме звука добро лежи причи древног кова.
Игнорисаћу клинце што се пијани под прозором деру, заборавићу хрпу неплаћених рачуна и ни за тренутак помислити нећу на вештицу што седи за касом и изјутра ми буђелар у пустињу претвара.
Написаћу ноћас причу као да сутра не постоји. Ох да, баш сад се сетих, никако не смем трун љубави и мистерије заборавити - то је оно што ће је зачинити.
Ето, чврсто сам одлучио - написаћу ноћас причу. Можда се осврнем на бајке и принцезе, ал' у свемирском окружењу, да одам почаст чувеном режисеру.
Можда јунака проведем кроз хаос постапокалиптичног света, ил' ће нека болест да га свлада, па се појави мрачна зграда, уклета па гадна.
Знам!
Могу лукаву анализу политичког трена кроз призму фантастике да сакријем у дело. Ох, јасно, па наравно! Компарација нека изостати не сме, то се не пропушта у модерној причи.
Засешћу храбро и откуцаћу прво слово.
Ох већ се јежим, ишчекивања ли слатког! Лавина ће кренут' к'о млеко што кипи и несувисле мисли у чаролију свити.
Можда кренем снажно од почетка до краја, суманутим темпом што оставља без даха. Сајбер криминал неки ил' херој што трага и девојка што срцу му је драга? Путеви су разни, само још изабрати треба, јер сваки је добар и сваки је тама.
А сутра ћу се вратити зидовима што се круне и крову што труне а чедо ћу своје препустити судбини клетој. Нека крене корацима несигурним, нежним и најзад нек сазна како је одрастао бити.
О да, написаћу ноћас причу.
Најлепшу на свету.