ЈЕЗЕРО СЕНКИ
Лабудови су слетели синоћ на језеро
међу јата белих локвања,
месец се спустио ниско на гране бора,
учинило ми се да сањам.
Играле су се по води белоушке,
извиривале су чапље из шевара,
прегледали су туђе празне вршке
водени пацови дуге њушке,
чинило ми се да сањам,
да је све опсена и превара.
Запловио је језером стари чамац
по води је остављао звездани траг,
кривудао је вешто ко лукав мамац
ко да њим крмани невидљив враг.
Сребрни једнорог небом је прошао
небески свод се звездама осуо,
а поноћни час кад је дошао
месец је сребрни прах просуо
по језеру из своје вреће,
пробудио је сво локвањ - цвеће.
Зашумео је шаш и сува трска,
дивље руже папрат и звончића ниске,
ветар је пробудио свице,
нечујно су поред лабудова слетеле
црне морке и беле лиске
шапућући како олуја се спрема.
Језеро је шумело своју песму,
успаванку за неког свог драгог,
неког кога одавно нема...
СРЕБРНО ЈЕЗЕРО
Дивље јабуке крошњу месец је позлатио,
спустио је свој брод ниско, на језеро,
у своју мрежу стари паук је ухватио
жар - птице једно прекрасно перо.
Из дубине шуме та је птица долетела
нечујно, у наручје старе дивље јабуке,
лагано је међу густо грање слетела,
сакриле су је црне чворновате руке.
Мир. Поноћ. Сенке су одавно отишле друмом,
сво шумско живље је мирним сном поспало,
звездано јато је дуго светлуцало над шумом,
језеро је постало сребрно огледало.
На гранама витких врба скупиле су се беле сове,
а ћукови поспали су међу лишћем старог клена,
рој лептира лебдео је над јатом сребрних мрена,
привукла их површини месечина ноћи ове.
Шушти рогоз, трска пева. Шуми вода.
по њој лако и полако месечева сенка хода.
Млади лисац мирно спава у тој густој шаши,
још у први сумрак он се у шевару скраси,
гледа га жар – птица и много се плаши
па не сме на воду жеђ да угаси.
Вилин коњиц је љуску ораха у трави нашао,
језерске воде у њу захватио и птицу напојио,
месец је на трен за црни клен зашао
и вилином коњицу крила златом обојио.