Демоне познајем лично, кућа моја пакао је; шећу се тамо-вамо, кажу нема од тога ништа, то им узречица беше, тако ме држе на узици, да случајно не побегнем, да слободу не извојујем, кажу, не може!; важно је да ништа боговетно не може, одговор је увек не, ако се окуражим, па кренем, на врата ће стати; али често не морају ни да говоре, те утваре изгледају као живи лешеви, к’о из гроба да су се малочас уздигли, довољно је што постоје да обесхрабре сваку радњу, ходају они, како-тако, полако, али сигурно стижу, ждеру све пред собом, живима се хране, па лако опстају, црпе они живот из живих, док се жив не умртви, а њима доста да до клозета одшетају, а тамо, тамо говна шикљају на све стране, мора то добро да се замаже, онај ко се најјаче осећа је онај који доминира простором, зато лешеви највише заударају, и тако своју власт држе, купања стога нема, мирис би се распршио, а онда би постали ништа; демони добро опстају у тој кући, вековима се прилагођаваше, знају тачно шта и како треба да раде да би се одржали, тамо где им место није, тамо где не припадају, веле они, грешни су за живота били, неће ваљда пред Божији суд такви да стану, али докле год се са живима држе, добро им је; или пак, не знају за Царство Небеско, јер њихова постојбина пакао беше, само материју виде, само материју познају, шта друго сем материје постоји, загробан живот је за слабиће, од ништавила беже, од ништавила се бране, ништавило за њих је све што смрт донесе, не знају за боље, стога удри на живе, па лако ћемо; кад се једни исцрпе, а они пређу на друге, али када нађу оне оптимистичне, што се вечито боре за мало земље под сунцем, што неисцрпну снагу имају, па гурају ли гурају, е, онда су нашли премију, јер такви ће до смрти да верују да променити нешто могу; зато смеју нам се наши демони, они знају да ’од тога неће бити ништа,’ то је њихова парола, знају они да зло кад нешто зацрта, то и мора урадити, знају они, надају се бар, да ће вечно харати по кућама мученичким, живети на рачун живих, док живи не поумиру, а потом ће наћи свежу младу крв, још живота за уништавање, тамо где они кроче, тамо живота више нема, све креће у назад, све иде ка њима, животна сила црпи се, још мало, још мало, само још мало, да авети поживе, само још мало да покркају све са богате трпезе, само још гована да избаце, па се намажу, само још мало, доста никад није демонској похлепи, само још мало, можда се и освете, зашто да другима буде боље него њима, то они зборе, кажу живот им беше тежак, а бољи им беше од већине, та деришта одрасла никад нису, зато најопаснија су, то демонско размажено дериште мора да има све шта хоће, мора све по његовом, или пропаст нас чека све, стога удовољавај, удовољавај, па тако до бескраја мисле се они, завладаше, преузеше узде, тајну живота знају, еликсир бесмртности имају, пакао је сад и на земљи присутан, код куће су, вечно ће се шеткати, тамо-вамо, полако али сигурно, ко зна, можда се и подмладе, можда време у назад крене, кад већ све остало јесте, па и они свежину младости поврате, па самим светом завладају, све око себе преваре, то је права магија, то је црна магија, паклена, у складу са пореклом њиховим, мрачни Господар ће бити задовољан, кад сви лешеви устану, и светом потпуно завладају, а можда већ и владају, то ће бити шамар животу, шамар природи, шамар Господу, кад живи се поробе, и у служби смрти заживе, тад ће се мртваци уздићи, и животе изнова живети, гробља празне куће постаће, сада сабласти само владају, а ови што живели нису, обрадоваће се, јер неће никада ни поживети; демони лако живима управљају, страховима их јуре, страховима их држе, незнање мелем је за управљање, а тек забуна што је, можда знаш, а можда и не знаш, веле они, можда јесте, а можда и није, убеђују, сад хоће, а после неће, ништа се знати засигурно не може, лудило је само у глави живих смртника, карта је то за сигурну владавину, једном ће пући, једном ће попустити, једном ће само посустати, а утваре неупокојене наслађују се животном силом жртви преплашених, и тако занавек, до у бескрај, мисле се они, могу ја тако довека, рекоше, формулу знам, само још мало да истрајем, и победа је сигурна, опстанак лешева у кући је загарантован, још мало кркања, још мало гована, уживају они док живи око њих пате, то је задовољство демонско да гледају како живот око њих вене, нека, нека, рећи ће, и треба тако гамадима, кад одвећ нису мртви, требало би ускоро; и тако би живи попадали, живот би стао, угасио се, јер утваре сисају живе, рекло би се победили су, живот вечни пронађоше, демони завладаше, готово је с животом, једну ствар ипак заборавише, кад лоза се угаси, и сви домаћини у смрт оду, паразити неће имати од кога више да живе; хтели су они да култивишу живе, али живот не иде са присуством смрти, а они из куће да изађу неће, веле, умреће сами, и хоће, али умреће у случају сваком, било да у пропаст све око себе одведу, било Божијом милошћу, онда кад погледа живе, кад каже, дао сам вам живот да га живите, не мртве да славите, од пакла што је, паклу да се врати, од живота што је, у живот нека уђе.
