Шапат Анђела
Има те у мени више него мене
Станујеш у мом постојању
Пролетиш кроз моју душу остављајући траг
Који ми не припада
Не припадам ни ја сама себи
Далеки световима, на крилима анђела
Бежим од овог сада
Од ове коже и овог тела
Остављам себе да трајем у болу
Све је моје туђе, све моје покидано
У хиљаде комада...
Лети васионом и чека ..
Да ли се покидано може саставити..
Да ли се изгубљено може наћи...
Док летиш на крилима анђела боли бол
Која не сме болети.. није твоја
Припада оној кожи и телу где станују они
Којих у теби има више од тебе..
Док ти анђели шапућу и анђели воде
Делимо тишину тренутака које не можемо
Поседовати ни задржати
Само шапат остаје док те сламам у себи
Само шапат... Шапат анђела....
Записани у времену
Речи које си изговорио су део тренутка
Који пролази
Ниједан тренутак не могу зауставити
У времену
У времену
Али речи остају вечне, непролазне
Одзвањају ходницима моје душе
Када то пожелим...
Одзвањају ходницима моје душе
Када то пожелим...
Оголила сам све моје тишине
Пустила твоје речи да ме грле
До најскривенијих простора Мене
Тамо где сам већ заборавила да постојим
Мисли нам се преплићу у чудесној игри
Додира без загрљаја, без тела..
Течеш мојим венама као најлуђа река
Као расхуктало море,мирно језеро
Кроз дивље пределе мене затворене телом
Не бежим... остављам речи које буде
Сва моја ћутања
Мисли које буде све моје страсти
Рађам се и умирем да бих се опет родила
Ближе теби да сам скоро ти
Негде записани у времену
Тражећи се и налазећи
Прави или погрешни трајемо...
За вечност или трен који пролази...
Заувек мој
Препознаћу те по љубави, било где..
Било када ако те сретнем..
Изабрала сам те на пространству
Небеском и Земљаном
Било када ако те сретнем..
Изабрала сам те на пространству
Небеском и Земљаном
Међу свим световима, планетама
Животима животу пре живота срела
Душом додирнула..
Препознаћу те по души коју дисањем
Додирујем и препознајем..
Неразумом осећаја у смислу највећем
Несхватљивом лепотом
Треперавом светлости обасјаном
Дишем те од живота пре живота
Одувек у моме бесмислу једини смисао
Сувише луд да га схватим
Сувише леп да га заборавим
Препознаћу те по нежности
По додиру светлости
Кристалима небеским
У очима твојим
Не могу ти ништа ни олује.. ни кише.. снегови
Заувек туђ, а мој
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Снежана Теодоропулос (девојачки Ђорђевић) рођена је 23. 8. 1963. г
одине у Приштини. Међу првим незваничним избеглицама седамдесетих година. Основну и средњу школу је завршила у Куршумлији. Студирала је светску књижевност на Филозофском факултету у Приштини. Једна од избрисаних из града рођења, крштена у цркви које више нема, спаљене... Завршила је Педагошку академију у Марибору.
У периоду 1983–1989. била је члан и радила је у Модно обликовалној скупини у Словенији. И у Словенији избрисана ратних деведесетих.
Говори пет језика.
Прву књижевну награду добила је у четвртом разреду основне школе.
Била је члан Књижевне комуне у Куршумлији и носилац песничке штафете, победом на такмичењу поезије у Трстенику 1980–1981.
Од једанаесте године певала је у школском хору, једно време и у хору Дивне Љубојевић у Београду и у хору грчке и српске православне цркве у Немачкој.
Тренутно уз помоћ пијаниста Ирине Давидове из Грузије и сина Леонидаса Тихомира Теодоропулоса, преводиоца Мариам Турасхвили, а у сарадњи са музичаром и музичким продуцентом Ралфом Молером из Немачке обрађује и пева српске и грузијске духовне песме.
Бави се примењеном уметношћу.
Ручне радове оплемењује кристалима, сатеном, плишом и ствара ексклузивне комаде извучене из заборава, из српске традиције, бакине шкриње... И све то уз помоћ руку неколико дивних женица топличког краја.
Живела је у Београду. Креирала и дала душу многим успешним угоститељским објектима. Тренутно води један такав у Немачкој, где и живи. Или живи у Београду душом (како она каже), а ради у Немачкој. Прву збирку песама, За посебне људе, објавила 2021. године.