Кућо
стара у сеоскоме шору,
што си белим кречом обучена,
и бибер црепом покривена.
О кућо моћна, споменику свети,
што параш небом под облаке,
ти што изроди генерације силне,
ти, што ти се деца у авлији играше,
радосно пок бехаром цветаше,
сунчевим зарком хранише.
Кад дође велика мука,
a твој Петар и Павле,
пут Албаније кренуше,
душу и тело на Крфу оставише,
и тебе тако катанцом завезаше.
А сада, просиш, на ивици времена,
скутама подераним одевена,
заборављена и одбачена,
чудним очима света гледана.
што си белим кречом обучена,
и бибер црепом покривена.
О кућо моћна, споменику свети,
што параш небом под облаке,
ти што изроди генерације силне,
ти, што ти се деца у авлији играше,
радосно пок бехаром цветаше,
сунчевим зарком хранише.
Кад дође велика мука,
a твој Петар и Павле,
пут Албаније кренуше,
душу и тело на Крфу оставише,
и тебе тако катанцом завезаше.
А сада, просиш, на ивици времена,
скутама подераним одевена,
заборављена и одбачена,
чудним очима света гледана.