НЕМОЈ НАС ДАТИ
Немој нас никада дати
У маховине и пресахло грање
Ил' у коров – враг ће га знати,
Шта је то у чем' нас је мање.
Немој нас, немој нас дати
За тричаве слободне сате
Које варка осаме прати
Чујеш ли? Немој нас дати
За неке новотарије багателу,
Ни кад се учмалост на главу сјати
И потраје, чини се, вечност целу.
Немој нас дати, немој никад!
Кад јовањски мраз у постељу уђе
Не одустај, драги, чак ни тад,
Не мењај то „наше“ за нешто туђе.
Немој нас никада, молим те, дати
У бесцење бољег етеричног сутра.
Та, знаш и ти да пакао рај прати
И да свака ноћ најава је јутра.
Немој, немој дати нас
Ни кад се причини да има и теже
И кад за све је баш зао час
А туга широка докле поглед сеже.
Кажем, немој нас дати.
Остани на броду кад наиђу буре
Безусловно љубећи кô дете мати
И кад нам речи постану штуре.
Само нас немој дати...
Знам, неће увек бити просто.
Ломиће нас сумње, пркоси, инати
Ал' жалити нећеш што си остô.
Немој нас дати ма шта било.
Моја љубав је једино сигурно на крају;
Из свих ти се борби враћа на крило
Неокрњена болом, у пуноме сјају.
СВЕТЕ
Хеј, свете врсни
Свете дивни
Што ти се морал
По небесима шеће
Па кажипрст упиреш лако
Пуног тањира езотерије...
Шта ћеш са нама
Којима се неће
На клупу твог суда тек тако
И збацисмо ореол од бижутерије?
Шта ћеш са нама који смо пали,
Твојим непрежаљеним отпадницима
Свете што се давиш у својим висинама?
Шта ћеш с нама заблуделима у сопствености
У тако страшним ти ходницима,
Нама што не тргујемо истинама?
На који ћеш крст
Свете да нас ставиш
И оков непробојан, чврст
Док се нашим грехом бавиш?
На ком стубу срама
Очерупаћеш нам крила
Изгристи месо до последњег грама
Кô да нам ни сен ту није била?
Да ли је то све што умеш-
Да стегнеш нам ноге и угасиш корак,
Да нам збришеш траг, и медан и горак?
Дакле, којим бичем сад од прућа
Избићеш нам дах из плућа?
Збиља, велики свете?
НА ОВОМЕ СВЕТУ
На овоме свету
Жалимо распеће
Једнога човека
Који стати није знао,
Који није одустао
И све од себе Он је дао
Да човек не би на дно пао.
На овоме свету
Разапињу се многи
Црни, бели, свакојаки
Који нису стати знали,
Који нису одустали
И кад све су одвећ дали
С надом поносно су пали.
РЕКЛА МИ ЈЕ
Рекла сам јој да оћути
И да ничем није крива,
У тишини да зна чути,
Бићу уз њу док сам жива.
Рекла ми је да разуме,
Схватила је, каже, сама
И чини најбоље што уме.
Рекла ми је „ Хвала мама“.
Рекла сам јој да не стрепи,
Да јој душа добро слути
Кад суза се за образ лепи
- спрам вечности су минути.
Рекла ми је, обећала
Да је већа него тама
И малену ми руку дала.
Рекла ми је „ хвала мама“.
Рекла сам јој да се сети
Кад живот стане да је куша
Да ми мислима долети
И да своје срце слуша.
Рекла ми је да не бринем,
Она сад је млада дама
И да тугу с лица скинем.
Рекла ми је „хвала мама“.
СВАКОГ ДАНА
Носим једно магловито сутра
На леђима ķô терет
И као штит.
Отргнути од тла сваког јутра
И јунак и шерет
Стварају свој мит.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Иако по занимању мастер менаџер људских и социјалних ресурса, литерарно стваралаштво сматра својим истинским позивом.
Писањем поезије и прозе се бави дуги низ година и њени радови су углавном рефлексивни, љубавне и друге тематике. Своја дела углавном објављује у савременим књижевним часописима и зборницима
Учествовала је на Фестивалу савремене кратке књижевне форме у организацији ИНАКУ из Скопља, а њен рад уврштен је и у Антологију савремених кратких књижевних форми у издању поменутог института.
Поред литерарног стваралаштва бави се и ликовном уметношћу као и друштвено ангажованим радом. Удата је и мајка четворо деце.