 |
| Вјера Гаровић |
Да сам те знала
Кад сам имала двадесет две
Водила бих те у село код бабе
Брали би шумске јагоде
И боровнице кад буду зреле.
Купали би се у вировима Лима
Бранио би ме од обада
Испијала бих сјајне капљице воде
Када изрониш, са твојих трепавица.
Е, да сам те имала
Када ми је било двадесет две
Све би било другачије
Не би имали оволико празних почетака
И тек се на крају срели.
Сада имамо три пута толико
И тешку торбу живота
А руке ослабиле.
Само срце једнако куца
И воли... као са двадесет две
ИСПУЊЕЊЕ
Испод царскога крова,
заноћиле су песме ,
Твоја и моја.
Купају их реке.
Твоја зелена, моја плава.
И није важно што смо далеко,
километре или сате.
Оне очишћене истином,
сијају алем сјаје.
Ноћас лакше дишем.
И спокојно спавам.
КО
Запшеничило се око
На ужежену земљу
Сребрну месечину сади
Гладна душа и празна рука
Из амбара испадају речи
Златне, дуго закантачене
Жедне росе и мириса зове
Несвикле на светлину
Ко то први на њих у подне
Просипа своје. Облак кишу.
Или Сунце зрак, што лучу носи
И паху предходи?
ПРИЗРЕНСКА СВИЛА
Бела се завеса прањем отањила
Свила из Призрена. Давно сам била
Тешка се туга испод срца свила
Богородицу Љевишку, сам снила.
Вином ме напојила Ђаковица
Дане бих попила да отерам туге
Не видех давно сунце изнад Шаре
Падају олујне кише. Hесталo дуге.
Да ли ћу бити уљез, или драг гост
Ако походим Призрен, Грачаницу
Дечани су ми давно даривали радост
Пећка Патријаршија, плаву птицу.
О Истоку, одавно не чух ништа
У мислима се пастрмке мресте
Црвено сијају сојенице од плиша
Тамјаном мирисни дани, где сте?
Празне су очи. Не виде божуре
Косовским шаром Ибар уморно тече
Ни налик оном што ври из Хајле
Призренска свила, светли ми вече!
ПУТОВАЊЕ У ПЕСМУ...
Сиви аутобус
Полази за пар минута
Вози из старог града
На чијем бедемима
Сећања сањају векови,
Свему одолели.
У њему је онај
Коме речник у глави спава
Нове кованице осветљава и ниже
Цркве и Манастире старе броји и чува
Да их не прерасте драча и трава.
Чека ме дуг пут
Уз литице Ловћена поглед путује
Остају плаве свиле мора
Поглед прати сиво стење
И ретке окућнице
На немогућим местима.
У даљини, с'десне, блесне
Са површине воде сунца зрак.
То поздрав шаље Скадарско језеро
Друго, слатко море, Црне Горе.
Бљесак ми сећање буди
На цветне пределе локвања
И јата водених птица
Селица и станарица, задовољних и ситих
Чија се хорска песма
Далеко чује а дуго памти.
Путујем даље.
Сутон силази са околних брда
Виде се светла великог града
Ноћ пада.
Кроз кањон пролазимо лако
Погледом тражим на десној страни
Предивни Манастир Морачку Дугу
Но ноћ је неумољива.
Оставља ми тугу
И жељу живу
Да се некада вратим
Да се поклоним успењу Пресвете Богородице
И икони Христа Бога
Помолим за сваког свога.
А онда захваљујем Богу
Што се приближавам виделу у инат мраку
Белих зидова Манастира Морача.
Пред очима слика Светог Илије
Кога гавран храни
Да нам домове чува и брани
Од нечистих сила...
Морачо наша мила!
Ја и окуку са леве стране
Иза које су манастирска здања
Добро знам.
Радујем јој се. У срцу је чувам.
И срце је на левој страни.
Још један драгуљ уз сами пут
Под дивним дрвеним кровом
Спава Манастир прекрасног имена и лица
Славни а скромни
Манастир Куманица!
Бог је оставио овом народу много
Где је наћи оно што му треба могао.
На овом путу у позни сат
Као утвара се прострла
На заједничкој земљи
Граница.
Највећа бесмислица!
Исти народ, исти језик
Само нас наречје дели.
Терају да поверујемо
Да нисмо једно...Да нисмо цели...
____________________________________________________
