- Склоните се од тастера и померите ту
кесу! - с висине ми каже портир, или како ли се већ зове, у пошти и важно стаје поред свог тастера. Ма
брига ме за твој тастер, идем ја у оближњу банку – мислим.
- Госпођо, зашто сте притиснули тастер на
улазу и звонили? - прекорно ме пита сличан како се већ зове у банци,
само нешто пристојнијег изгледа. - Када будете излазили притисните тастер поред
врата - пословно ми даје даља упутства. Него
шта, наравно да ћу да изађем! Зваћу ја телефоном за информацију која ми је
потребна – мислим ја даље.
- Уколико
желите информацију, притисните тастер један. За стање на рачуну, притисните
тастер два. За наручивање чекова притисните тастер три; за кредитно одељење
притисните тастер четири... Сви оператери су заузети, молимо зовите касније –
изговара ми на телефону метални компјутерски глас.
Уморна од тастера које смо некада звали дугме, или прекидач, легнем да спавам. Сањам како ми
онај исти метални глас говори: -Уколико желите да угасите светло притисните
тастер поред кревата!- онда оно двоје како ли се већ зову, из поште и банке, трче и не дају да
притиснем прекидач док не кажем „тастер“. У сну ми моја баба Лепосава каже: - Ма
дете! Стисни то дугме, па све те будале угаси! - Ма баба! Ништа ми ту не вреди ни
дугме, ни прекидач. То морам да урадим на тастеру!- објашњавам назадној баби.