На маргинама рукописа „Злочести комарци“
пјесника Стојана Шашића
Прије пет година питао ме један пјесник из Црне Горе: „Да ли је тешко писати поезију за дјецу?“ Одговорио сам му да је пјесништво за дјецу савршенство мисли, емоција и духа из простог разлога што књижевност за дјецу има естетску и етичку вриједност која поспјешује и убрзава процес сазријевања и формирања интегритета личности и да је најтеже писати поезију за дјецу.
Управо ово је имао на уму генијални Јохан Волфганг Гете кад је устврдио да „највећи човјек увијек остаје дијете“, а то су заступали Платон кроз игру коју треба претворити у васпитни метод и Аристотел кроз педагогију која ће користити дјетету, односно будућем човјеку.
Књижевност за дјецу је изузетно важна јер обогаћује унутрашњи живот дјетета, дјелује поучно и проширује хоризонте сазнајних вриједности кроз које, на крају, дијете само почиње да открива велики дио суштине људског живота на темељима емотивним, мисаоним и духовним.
Писци који пишу поезију за дјецу одавно су напустили дјетињство, или љепше речено, они су одрасла дјеца који у својим пјесмама настоје да се врате у оно најчистије дјетињство, јер добро знају да је пјесма за дјецу креативна пустоловина духа, што је својеврсна љековита особеност.
С обзиром да су дјеца увијек наклоњена особама које су на страни добра, које се боре за истину и правду, она се поистовјећују са таквим особама и свијет својих сазнајних вриједности дјеца темеље на достојанству, правди, истини, поштењу и осталим позитивистичким вриједностима човјека као склопа мисаоних, емотивних и духовних констелација.
Велики пјесници се у поезији за дјецу поигравају смислом приближавајући поетику дјечјем начину понашања, а то видимо на примјеру: Јована Јовановића Змаја, Љубивоја Ршумовића, Душка Радовића, Милована Данојлића, Драгана Лукића, Бранка Ћопића, Александра Вуча, Десанке Максимовић, Момчила Тешића, Григора Витеза, Чеда Вуковића, Бранка В. Радичевића, Мирослава Антића, Љубише Ђокића, Добрице Ерића, Владимира Стојиљковића, Драгомира Ђорђевића и многих других.
Знамо да је писање за дјецу најчистији естетски стваралачки чин који је близак надреалном, дакле писање поезије за дјецу је зналачко путовање у свијет скоро немогућег, а толико стварног, другим ријечима речено, писати једноставно, а да то буде умјетност, што значи да је највеће савршенство, у ствари, најсавршенија једноставност, што је изузетно блиско перцепцији дјетета и мудраца истовремено!
Ишчитавајући збирку поезије за дјецу „Злочести комарци“ пјсника Стојанана Шашића, коју је аутор посветио „породици, унуцима и праунуцима, те најмлађим читаоцима, да им живот, бар за тренутак, учиним радоснијим и љепшим“ (страна 5), убијеђен сам да је уважени аутор, поред набројаних пјесника, зналачки успоставио надвременску и свевремену комуникацију са Хераклитом који је поручио: „Човјек постаје најближи себи кад постигне онакву озбиљност коју има дијете док се игра“.
Аутор нам у овој књизи, сасвим спонтаном лакоћом, презентује чињеницу да између дјетета и поезије за дјецу постоји дијалошка размјена уз помоћ маштовите дјечје фантазије, идентификације, емотивног ангажовања, а управо ту дијалошку размјену видимо у сјајној, скоро антологијској, пјесми „Два цвијета“ (страна 16).
Пјесник Шашић пажљиво његује лирско-реторски однос са дјецом кроз развој говора, перцепцију стварности, подстицање креативног интересовања, а све у циљу социјалног, емоционалног, васпитно-образовног развоја дјетета, а управо тај реторски однос препознајемо у пјесми „Злочести комарци“ (страна 11) по којој је и ова вриједна збирка насловљена.
Аутор у овој књизи налази грађу за пјесму у свему око њега што нуди чулне сензације које су блиске дјетету, почев од дјетињасте запитаности до емпиријске спознаје одраслих, дакле од овоземаљске радости, симболичке визије свијета, кроз игру, са тежњом ка немогућем, до поетизоване стварности и хедонистичке усправљености, укратко наглашена ведра филозофија, спојена са очаравајућом дечјом наивношћу, доминантне су карактеристике Шашићеве поетике, што се најилустративније види у пјесми „Црни мрав“ (страна 18).
Запитаност дjeци најчешће служи као материјал за духовну игру, да се дијете идентификује са свијетом маште и стварности истовремено, затим за поистовјећива- њем са стварним, или замишљеним, јунаком чије особине одговарају особинама и стремљењима дјетета, да би оно заокружило тренутни спознајни свијет у себи и око себе и у том свом свијету дијете доживљава снагу, потврду своје личности као побједу правде и његових личних жеља, а управо то имамо у пјесми „Знаш ли мама шта ми треба“ (страна 20).
Нико не умије да буде захвалан као дијете коме се поред љубави понуди креативност у коју оно може да учествује, да осјети додир родитељске душе. Тада и дијете узвраћа двоструко, што најилустративније видимо у пјесми „Кад је тата кречио“ (страна 22).
Поетика дјечјег пјесника Стојана Шашића врви од од догађаја и слика, маштовите догођене стварности, а то видимо у пјесми „На мору“ (страна 24).
Стиче се утисак да је аутор вјештак да подре у дјетињу душу која има снагу да прерасте себе постављајући питања на која, како је то примијетио Софокле, старији не умију да одговоре, што нам недвосмислено потврђује пјесма „Кад би“ (страна 28).
Неке Шашићеве пјесме имају и пантеистичку одредницу, јер, уосталом, пантеизам је врло близак дјечјем поимању узрочно-последичне међузависности, док, с друге стране, парадоксалном односу савременог друштва и дјетињства аутор зналачки супротставља традиционалну патријалхалност која подразумијева бригу о потомству, образовање које почива на образу, како је луцидно примијетио свети Николај, др Николај Велимировић, а све то имамо у пјесми „Зимска идила“ (страна 30).
Дјеца интуитивно осјећају да је пјесма одраз суштине живота у њиховој перцепцији, да су ријечи есенција бића које нас одређују, казују или прећуткују, да се ријечима исказује унутрашње стање, мисао, жеља, поглед на свијет, дакле, дјеца осјећају потребу да се ријечима освијетли само биће и зато су она осјетљива на сваку ријеч, што цијењени аутор стално има на уму и зато је врло пажљив и одговоран према ријечима које дарује дјеци у овој вриједној књизи, што видимо у поучној пјесми „Унук и деда“ (страна 34).
Аутор је изванредно описао психолошке особине ликова: мајке, кћерке и оца, њихову истинску нарав и потврду њихове људскости у пјесми „Мајци Марини“ (страна 41 и 42), приближивши родитељку свјетлоносној народној мудрости да мајка разумије оно што дијете није изговорило, а дијете, у овом случају ћерка Анела, маштајући шта мајци да купи за рођендан, јер она зна, како је то давно написао Виктор Иго да су мајчине руке саткане од њежности и дјеца на њима сигурно спавају. С друге стране дјетиња искреност долази до врхунца мудрости кад уз букет цвијећа пише мајци да јој роди брата, што је доказ више, како је примијетио Умберто Еко да нас формирау мали комадићи мудрости.
Простор нам не допушта да сваку наредну пјесму кратко анализирамо, али ових неколико примјера дочарава нам аутентичног и оствареног пјесника који пише добру поезију за дјецу, поезију коју у једнакој мјери разумију и дјеца и старци и која је блиска и једнима и другима, дакле ово је поезија за дјецу од 7 до 107 година.
Ово је десета по реду Шашићева књига. Претходно је написао пет збирки пјесама за дјецу (У вихору живота, Четири другара, Дјечја планета, Дјечја маштијада), двије збирке пјесама за одрасле (Све нестаде у тишини и Трагови прошлости), једну збирку љубавне поезије (Amor vincit omnia – Љубав побјеђује све), једну прозну за дјецу (На пучини живота) и избо поезије (Да ли знаш сурови свијете), дакле ова књига уваженог аутора нас враћа на његове добро утабане стазе поезије за дјецу, на којима му желим још доста прегнућа и достигнућа, разумије се, на радост, не само нас критичара, већ првенствено дјеце која ће аутору бити трајно захвална.
Да би дјеца прихватила неко поетско дјело за дјецу оно мора имати стилску љепоту, љубав, истину, мудрост, игру, чаробност, маштовитост, разиграност, безбрижност, а све ово имамо у збирци „Злочести комарци“коју најтоплије препоручујем издавачу.