ЈУТРОС
Једна
је птица хтјела к мени
не
видјевши да је затворен прозор.
Ударих је.
Пијукала
је ко мало дијете,
Бацила
сам јој комадић бајатог хљеба.
Погледала
ме је, и пошла на далек пут.
А
ја сад држим отворен прозор с мало сламе, у нади да ће опет доћи
Да угрије ме.
КАО
ВОДА
Летјела си ми по леђима,
лакирала усне умјесто ноктију
пљjуући у шаку,
ко птичурина.
По ребрима мојим тражила боју своје пјесме,
ко да вода новина може бити.
Под притиском свих бијелих заблуда,
истраживала си ми шаке да случајно на њима нешто
ново не пише.
Под твојим крилом досањах небо.
На крају свега, на почетку краја
махнула си ми, и почела да течеш баш ко да вода
си.
Око, чије ли си сад око?
Моје,твоје, наше?
Свемира или немира?
Кога сад гледаш, чије ли те сузе плаше?
Један корак
па други,
трећи...
Неко
некоме дође,
Неко
од некога оде,
и
тако дан за даном,
година
за годином,
ћутање
за ћутањем.
И
теби и мени су
долазили
и одлазили.
И ти и ја смо одлазили
и долазили.
Кажу живот је то
и да долазак осмијех носи,
тугу ломи,
док одлазак на тугу слути.
док одлазак на тугу слути.
Мора ли осмијех туга да смијени?
Увијек с осмјехом
да кренем ка срећи,
један корак,
други, трећи.
Ја долазим, а ти?
Нада Матовић
