Марина Матић: Песма о мени

Седим и гледам у даљину,
Слушам мук и посматрам небеску прашину.
О, како би лепо било да знам летети,
Винути се у небо и на Месец слетети.
Прошетати кратером небеским и
Осетити се познатим и светским.
Заборавити све бриге које ме муче –
Јер данас је данас, а јуче је јуче.
Волео бих бар за тренутак прекинути овај виц,
Ја нисам за комедије,
Ја сам Мали Принц.
Мислим да сам у овом метежу нашао ружу своју –
Дао сам јој смисао,
А она моме животу вратила боју.
Када је погледам видим себе –
Лепа је, али уме да огребе.
И заправо све оно што се воли
Мора барем мало и да боли.
Суштина се изгледа у томе крије
Да ништа на овом свету савршено није.
Све што волимо величамо и ваздижемо,
Због тога се смејемо и дишемо.
Што волимо чинимо лепим, а оно
Нас опчини и учини слепим.
Волети значи бити слеп, глув и нем
За осећања која знају бити само трен.
Сваки почетак има и свој крај,
Кад се љубав угаси распламса се очај.

 

 

 

 

 БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Марина Матић, рођена с у Шапцу 2000. године.  Студира Фитомедицину на Пољопривредном факултету у Новом Саду. У слободно време се бави фотографисањем природе и писањем родољубиве поезије. Љубав и наклоност према својој земљи и народу исказује путем добровољног давања крви у акцијама Црвеног крста и пешачењу на манифестацији „ Церски марш “ УГ Церски марш.

     Портал „ Онлајн поезија “ објавио јој  је песму „ Бој на Мишару “ августа 2020.

      Учествовала је  на доста конкурса од којих су ми објављене и награђене песме од стране Клуба умјетничких душа из Мркоњић Града из категорија „ Златни диптихон “, фебруара 2021. и „ Најромантичнија “ љубавна песма, фебруара 2022. године.